Буенавентура Дуррути
Из Anarhopedija / Анархопедија
- Буенавентура Дурути у одговору на примедбу новинара Пјера Ван Пасена (" Торонто Даилy Стар") 05.08.1936. "Седећете на врху гомиле рушевина чак и ако победите."
Хозе Буенавентура Дурути Думанге (1896-1936) је рођен у Санта Ани, кварту Леона, шпански анархиста и револуционар.
Садржај |
[уреди] Рани дани
14.07.1896, као син Сантјага Дурутија и Анастазије Думанге. Почео је да ради врло млад као металац у многим радионицама (у радњи Малжора Мартинеза, итд.), а од 1916. као монтер у железничкој компанији.
До тада навикнут на социјалистичке кругове, отпуштен је из компаније за време генералног штрајка 1917, и у исто време је раскинуо своје везе са УГТ-ом због тога јер УГТ није показивао жељу за борбом. Због штрајка је попут многих радника из Леона био приморан да побегне, па је након неког времена проведеног у Астурији и Француској ухапшен по повратку у Шпанију, где га је војни суд у Сан Себастијану осудио због одбијања служења војног рока.
Након ослобађања (кила га је спасла војног рока) вратио се у Леон и запослио у ливници Антонија Миаја. Његова јака лићност, оштар осећај за правду и жеља за борбом, осигурали су му да увек буде у проблемима. Постало је "пожељно" за њега да напусти Леон због синдикалистичке активности (нарочито због умешаности у штрајк у Англоамеричкој рударској компанији у Металану, где се нашао монтирајући опрему за лакше испирање угља).
Преселивши се у Сан Себастиан дошао је у контакт са анархистичком и анархосиндикалистичком праксом, које су му помогле да напредује у односу на пасивност социјалиста. Заједно са милитантима као што су Грегорио Субервила, Марселино Дел Кампо и други, помогао је у успостављању групе "Лос Јустициерос" (Осветници) у време када је одбрана од угњетавања шефова и власти била од највеће важности. У градовима као што су Валенсија, Билбао, Барселона, Сарагоса, итд, разне анархистичке одбрамбене групе су носиле терет отпора док су покушавале да се уједине како би координирале своје напоре и заштитили ЦНТ над киме је лебдела претња.
[уреди] Лос Солидариоси
Средином 1922. Буенавентура Дурути је заједно са Франциском Аскасом, Торес Ескартином, Субервилом и Марселином Дел Кампом Каталонију учинио средиштем њихових активности, успостављајући групу "Црисол". Име су ускоро променили у "Лос Солидариоси" па су се нервозно уплели у активности одговарајући на насиље државе изводећи атентате, пљачке, итд. Када је наступила диктатура Примо Де Ривере 1923, ЦНТ је прешао у илегалу и многи његови милитанти су били приморани да побегну у иностранство. Дурути и Аскасо су прешли у Француску где су помогли у оснивању слободарске књижаре, и наставили да помажу анархисте код куће.
При крају 1924. кренули су ка Америци, уплевши се са Грегоријом "ел Торо" Мартинезом (такође из Леона) у одисеју која је требала да их проведе кроз Кубу, Мексико , Перу , Чиле и Аргентину, у групи названој кратко и јасно "Лос Еррантес" (Луталице).
Вративши се у Европу, Дурути, Франциско Аскасо и Грегорио Ховер су ухапшени у Паризу под оптужбом да су спремали напад на Алфонса XII. Након штрајка глађу, који је следио, и подршке у облику снажне међународне кампање за њихово ослобађање, пуштени су из затвора.
За кратко време проведено у Француској, пре него што су депортовани, Дурути је упознао жену која ће постати његов партнер, Емилиен Морин. Она га је пратила у изгнанство у Белгију, где је Дурути наставио посао механичара.
Када је 1931. проглашена Друга република, Дурути се вратио у Барселону и убацио се у итензивне акције тог времена. Исте године отпутовао је у Леон да присуствује очевој сахрани, искористивши прилику да одржи састанак под окриљем локалне федерације ЦНТ-а. Поново ухапшен у Барселони, депортован је са стотину других затвореника у Фуертевентуру, пре него што је успео да се врати у Каталонију.
[уреди] Шпански грађански рат
Када се десница победила на изборима 1933, проширило се уверење о потреби и блискости побуне. У децембру те године, Дурути се прикључио Револуционарном комитету који је најавио слободарски комунизам, и бива поново ухапшен. Након неизменичних периода слободе и заробљеништва, присуствовао је Конгресу у Сарагоси 1936. када су се опозициони синдикати вратили под окриље Конгреса и када је ЦНТ потанко изнео своју концепцију револуције.
Револуција није много оклевала да одговори на војни пуч у јулу. ЦНТ је изашао на улице у одбрану права радника. Док су анархисти контролисали улице Барселоне, Дурути се поставио насупрот било ком договору о сарадњи са другим институцијама или политичким снагама, и тако је, када је појам "демократске сарадње" предложен од Дијега Абада Де Сантиљана прихваћен и формиран Централни комитет антифашистичких милиција, Буенавентура Дурути пожелео да уместо тога формира колону добровољаца и крене у борбу на арагонски фронт.
Када је октобра 1936. влада Републике решила да брани Мадрид по било коју цену, Дурутију је наглашено да је његово присуство од кључног значаја. Иако је у принципу то одбио, и мада су га пријатељи од тога одговарали, он је подлегао притиску и ушао у Мадрид на челу својих трупа.
19. новембра, под још неразјашњеним околностима, смртно је рањен и преминуо је следећег дана. Тело му је пренето у Барселону, а гомиле су се окупљале у селима и градовима да виде пролазак ковчега. У Барселони се сабило више од милион људи да одају последњу пошту процесији, на путу од штаба ЦНТ-а до гробља.
Његова жена, Емилиен Морин, је добила сав његов посед: мали кофер са паром доњег веша, паром наочара за суце, два пиштоља, двогледом и роковником у коме је био унет само један запис: "15. новембар. Замолио Подкомитет ЦНТ-а за предујам од 100 пезета да покријем личне издатке."
[уреди] Дурути у сећању сестре Розе
Увек када је могао, Пепе је долазио да види родитеље. Долазио је често али није остајао дуго, дан или два, а користио је те шансе и да се мало уреди јер је увек долазио са поцепаном јакном. Мој брат Катеро му је говорио: "Ти стварно ниси низашта. Увек носиш исто." Он би га погледао са смешком и одговорио му: "Хајде, ти си добио надницу, купи ми јакну." Једно одело је направљено за њега у кројачкој радњи коју је Дом Марианго Панијађа имао у Кале Реина Викторији. Његов брат Сантјаго му је обезбедио ципеле, а моја мајка му је крпила. Мајка никада није добијала новац од њега, нити шпански, нити француски, а који нам је био неопходан. Ништа, ни пару. Када је почео да ради у радионици коју је Дон Мелжор Мартинез имао у Ренуеви, дошао је кући са једним реалом и рекао: "Погледај мајко ово што сам донео кући. Види шта ми добијамо док се они богате." Мајка то није могла да разуме. "Али сине, шта си очекивао? Шта желиш да ти дају?" То је тада била уобичајена надница. Ја сам такође била плаћена један реал недељно у радионици. Међутим, момак није могао то да издржи, и почео је да досађује гунђајући против Мелжора. “Један реал недељно!”
Моја мајка је била врло јака (видела је како јој умире четворо деце) и шта год да је мислила о револуционарима, рекла ми је: "Роза, знаш ли шта ми је пало на памет ноћас? Револуционар се рађа једном у сто година, а мој син је био револуционар." Јадна жена се храбрила тиме. Касније, када је протекло извесно време, отпутовала је возом са једном комшиницом у Барселону и на тамошњем гробљу упитала неке девојке: "Можете ли ми рећи где су гробови побуњеника? Један се звао Аскасо, а други Дурути." Када је дошла кући рекла ми је: "Знаш ли Роза, прекривени су цвећем."
