Францисцо Феррер
Из Anarhopedija / Анархопедија
Садржај |
[уреди] Почеци
Тако је писао Францисцо Y Гуардиа Y Феррер (1859-1909) у писму упућеном шпањолском пеијатељу из Барцелоне током свог присилног егзила у Паризу, узрокованог репресијом коју је шпањолска монархија проводила над слободарским револуционарима, протагонистима грађанских, политичких, антимилитаристичких и антиклерикалних борби.
I управо се у Паризу, гдје је упознао бројне анархисте као што су Себастиен Фауре, Јеан Граве, Цхарлес Малато, те особе из културних кругова међу којима су били Емиле Зола и Анатоле Франце, крајем XIX стољећа формира и усавршава његова слободарска и педагошка теорија. У тим годинама рада, студија и путовања дружи се веома учестало са Паулом Робином, Луигијем Фабријем и Елисеом Рецлусом, са којима има могућност да продуби и развије своју едукациону концепцију
Његова склоност ка одгоју у корист пролетерских маса које су искључене из извора знања и знаности, долази до изражаја већ у самом почетку његовог социо-политичког ангажмана., што доказује и оснивање путујуће библиотеке са којом он одлази у руралне дјелове Каталоније како би поспијешио ширење сваког знања, те тако пробудио свијест о неизбјежности грађанске револуције.
Али разлози који су утицали на његову ангажираност на пољу слободарског одгоја су и психолошке природе, такорећи инстинктивна реакција: створити такву педагогију која ће бити потпуно различита од оне којој је он био подвргнут као дјете, живећи у веома традиционалистичкој обитељи и шпањолској снажно обиљеженој најреакционарнијом културом Цркве и монархије Зато се и придружује веома млад једној масонској секти, а касније ће потврдити ту психолошку реакцију у једном писму: "Све што желим је чинити управо супротно од онога што сам до сада проживио."
Захваљујући и донацији госпођице Меуниер коју је упознао на вечерњем течају шпањолског којег је Феррер водио у Паризу, те ју "освојио" својим лаичким и слободарским идеалима о педагогији, могао је започети своју јединствену и трагичну авантуру, поставши свјетским симболом слободарског одгоја.
[уреди] Против државе и Цркве
Полазишна точка његове теорије и праксе је снажна критика логике и идеолошке функције постојеће школе. У својем најпознатијем тексту "Ла Есцуела Модерна", Феррер пише :" Школа је затвор за за дјецу, како физички тако интелектулани и морални, којим се усмерава развој њихових способности у жељеном правцу ; одузима им контакт са природом како би их могла обликовати према својим потребама... Данас едукација значи припитомити, извјежбати и удомачити... Постоји само једна одређена идеја и жеља: привикнути дјецу на послушност, да вјерују и мисле по друштвеним догмама које то друштво одржавају... Не дозвољава се спонтани развој дјететових способности, његово слободно задовољавање физичких, интелектуалних и моралних потреба; битно је само наметнути да мисли на такав начин који ће сачувати данашње институције; жели се створити индивидуу врло добро адаптирану друштвеном механизму... Понављам: она (школа, оп.прев.) није ништа друго него оруђе за владање у рукама владаоца. Они нису никада жељели уздизање појединца и стога је непотребно очекивати нешто од школе како је данас организирана: "Наставници су скоро увијек само оруђе свјесно жеље државе за индоктринацијом и репродукцијом доминантне културе, и обликовања младих умова путем друштвених, културалних и религиозних догми које одржавају ово ауторитарно друштво. Држава и Црква, по Ферреру имају као едукативан циљ формирати људе спремне на служење и подвргавање, путем лажног знања и религије. Да би поткријепио своје критике пише: "Узмимо у обзир оно што се данас ради: изван потреба дјетета елаборирао се програм знања који се сматра потребним за његову опћу културу, и тјера га се, не штедећи средства, да то знање прихвати. Међутим једино професори разумију тај програм и познају његов објект и важност, а не дјете. Из тога произлазе све грешке данашњег одгоја... И каквим све средствима морају прибјегавати професори да то постигну! Свим средствима, чак и непримјерним, покушавају привући пажњу дјетета, његову активост и жељу, а они који су најингениознији у томе сматрани су најбољим одгајатељима"
[уреди] Принципи модерне школе
Таквој школи и таквом одгоју треба супротставити сасвим различите и алтернативне принципе, које можемо овако сажети :
- Одгој дјеце на рационалним основама и знанственим принципима, одбацујући сваку мистичну и натприродну димензију ;
- Цјеловито школовање и одбацивање одгоја и наставе заснованих једино на интелекту ;
- Суоднос метода, програма и и психологије дјетета ;
- Важност практичног одгоја базираног на "природном" правилу солидарности.
Феррер ће увијек много инзистирати на концепту "рационалног" и "знанаственог", терминима који квалифицирају одгој. Концепт "рационалног" дефинира се у опзицији са религиозним и догматским одгојем, као што се онај "знанствени" објашњава као позитивистичка вриједност свих знанствених открића, који је примјењив на свим пољима људског живота, а стога надасве на пољу школовања и одгоја, карактеризираним индуктивно-дедуктивним методама. Његове су концепције снажно обиљежене овим концептима, понекада чак и на штету слободарског аспекта одгоја. Ла Есцуела Модерна бити ће по неким аспектима веома различита од Толстојеве школе Јаснаја Пољана, мада су обје уврштене у највећа слободарска остварења. Као што је његова концепција цјеловитог школовања различита од школе Паула Робина, што је видљиво успоређујући праксу Цемпиуса и Модерне школе. Феррер подржава вриједност практичног одгоја, али који се надовезује на откривању знанствених принципа својствених позитивизму. Из уједињене теорије и праксе рађа се револуционарна димензија одбацивања хијерахијске подјеле рада. Феррер тврди да ако се дјете одгоји за употребу разума оно ће то аутоматски чинити на сваком пољу и у свакој друштвеној активности: рационализам је стога, по тој логици, сам по себи слободарски. Код Паула Робина су засигурно присутни ови аспекти, али акцент је постављен, по традицији прудхоновске теорије, на професионално формирање из којег ће настати радници свјесни својих способности.. На Феррера је сигурно утјецао Паул Робин и мада није никада посјетио Цемпиус одржавао је са њиме редовито дописивање, а у планирању своје каталонске школе надовезује се на искуство француског сиротишта.
[уреди] Дјевојчице и дјечаци заједно
Када се 1901. Феррер вратио у Шпањолску, након 16 година егзила, ситуација у тој земљи била је врло тешка и проблематична, да не кажем катастрофална. Двије трећине популације било је неписмено, само је једна трећина градова имала школу и то веома конзервативну, под чврстом контролом Цркве и државне бирокрације.
08.09.1901. отвара се прва Модерна школа са 30 ученика (12 дјевојчица и 18 дјечака). Одмах је практицирана заједничка настава сполова, што се није никада десило у Шпањолској школи. 1905. у самој барцелонској опћини има већ 147 подружница , а 1908. у Барцелони постоји 10 Модерних школа са 1000 ученика. У тим годинама отварају се такве школе диљем Шпањолске: Мадрид, Севилла, Малага, Гранада, Цадиз, Цордоба, Палма де Маллорца, Валенциа.
Школа се заснива на рационалном и знанственом школовању (ферреријански позитивизам), одгоју као битном елементу грађанске револуције (више Кропоткин него Бакуњин), апсолутном одбацивању религиозне наставе и стога неприхвачање чак ни неког облика неутралности наспрам религије (разликујући се по томе од Робина) - нека врста милитантног атеизма, заснованог на тоталном обацивању уплитања државе у одгој и школовање, на вриједности заједничког одгоја различитих сполова и класа.
Школа добива и библиотеку: аутономна издавачка кућа штампа одговарајуће уџбенике, ширећи слободарске, антиклерикалне и антимилитаристичке идеје. Излази и билтен школе (Болетин де ла Есцуела Модерна) чији је уредник Анселмо Лорензо. Између октобра 1901. и маја 1909. објављена су 62 броја.
Феррерова едукација јасно показује да је одгој револуционарни елемент, његов је подухват апсолутно јединствен у повијести алтернативних теорија, по својој димензији и сложености, његов одгој полази од чињенице да је незнање основни узрок разлика између класа и придоноси одржавању тих разлика. Модерна школа има зато ослободилачки задатак према пролетаријату и читавом народу. И управо позитивна знаност придоноси на револуционарности карактера самог одгоја, јер ослобађа ум од сваке догме. Јасно је и привилегирање слободарских елемената у дефинирању његове педагогије: поља знања су претходници еманципације, знање треба чирити и из њега створити методологију слободе и аутономије.
У његовим се ставовима примјећује и нека врста идеализирања знаности, што је одраз епохе у којој је живио и стварао. У једном писму написаном нешто прије отварања прве школе можемо наћи сажетак идеја које су инспирирале Ферреров даљњи рад: "По мојим плановима радити ће се о основној школи... Бити ће мјешовита, мушка и женска, као Цемпиус. А таква и треба да буде школа будућности. Дању ће користити дјеци, а навечер ће бити отворена одраслима... Одрзавати ће се трибине, бити ће и просторија за синдикате, радничка удружења и за оне који пружају отпор, а не занимају их избори, ни достизање виших позиција у класи, већ комплетна еманципација."
[уреди] Мозак као оруђе
Феррер је био увјерен да ће дјеца која одрасту у контексту слободарског одгоја инспирираним рационализмом постати независне и аутономне особе, способне за самостално конструирање слободарског друштва. Бит је у томе да треба ослободити појединца а не класу.
Школовање које је предложио Феррер не признаје ни догме ни устаљене традиције јер су то:"облици који заробљују менталну виталност у границе наметнуте према потребама транзитних фаза у друштвеној еволуцији. Ми прихваћамо само рјешења доказана чињеницама, теорије засноване на разуму и истине потврђене сигурним доказима. Сврха нашег школовања је да мозак појединца постане оруђе његове воље."
Феррер јасно даје до знања да преферира слободну спонтаност дјетета које не зна ништа од интелектуалне деформације дјетета које је претрпило одгој епохе. Он поставља акцент на концепт цјеловите (интегралне) едукације која развија различите способности, а не оне која припрема дјете да постане независан и аутономан радник. Зато је више едукативна него инструктивна опција коју Феррер одабире за једну од основних точака своје теоријско-практичне "инсталације". Битнија је психолошка димензија развоја личности од теоретске и практичне обуке којој је сврха професионално обликовање.
У Модерној школи нема радионица, нема праксе, али битан је однос теорије и праксе, у смислу да се до теорије треба доћи, чак и на пољу одгоја, сљедећи индикације знанственог рационализма из тог раздобља, , путем практичног експериментирања. У основи је позитивна знаност која трансформира одгој у потпуно револуционарни чин. У Ферреровој идеји подударају се двије струје такве теорије: рационализам слободне мисли и позитивистичка знаност, што долази надасве из еволуционистичких теорија Херберта Спенцера, Елисеа Рецлуса и Ернста Хацкела. Његов едукативни рационализам вођен је природним разумом и знаношћу.
[уреди] Кључна ријеч: слобода
Наставник, по Ферреру, не би требао толико заснивати своја предавања на "истини других" већ омогучити ученику да "открије истину која је и његова истина, путем методе коју ће он сам помало усавршити". Стога је кључна ријеч - слобода : "Слобода за ученика да се покаже онаквим каквим јест и да напредује према знању по својим особним правилима и могућностима, а не под ауторитетом који гуши слободу, који је наметнут и предодређен у име савршенства и апсолутности. Слобода за наставника да се користи свим потребним средствима како би развио и заинтересирао ученика". Затим каже: "Зашто не би дозволили професорима иницијативу да чине оно што им се чини одговарајућим, пошто познају своје ученике боље од господина министра или неког бирократа који је слободан да регулира школство према својим жељама, а и својих насљедника? Једнаки оброци за све трбухе, једнаке порције за све меморије, једнаке порције за све интелигенције, исто учење, исти послови."
Како би загарантирали независност од државе Модерна школа се плачала, али свако је придоносио према својим могућностима. Нису постојале ни награде ни казне, ни било какав облик вредновања, само једноставан запис о напретку којег су постизали ученици путем таквог облика одгоја.
[уреди] Трагичан крај
1906., када се покрет Модерних школа развио у читавој Шпањолској, Феррер је оптужен да је помагач и мандант атентата против краља Алфонса II, којег је починио слободар Маттео Морал, који је некад радио као преводиоц у Модерној школи. Школа је затворена, а Феррер ухапшен. Суђено му је након 13 мјесеци затвора, али добио је опроштај захваљујући надасве међународној мобилизацији која се развила у његову корист. Поновно одлази у Француску гдје се његова ангажираност за слободарски одгој конкретизира у оснивању часописа "Л'Ецоле Ренов'е", најприје у Бруxеллесу, а затим у Паризу. Каже: "Циљ овог часописа је елаборација плана за рационалну едукацију, примјерену запажањима данашње знаности."
У једном циркуларном писму из априла 1908. адресираном бројним револуционарима-слободарима и особама са поља културе Феррер најављује да се ствара "Међународна Лига за Рационални Одгој Дјетета", чији су најављени принципи:
- Одгој дјетета треба се заснивати на знанственој и рационалној бази... ;
- Школовање је само један дио одгоја ;
- Морални одгој... мора се заснивати на природном правилу солидарности и бити конкретан примјер ;
- Потребно је да су програми и методе наставе примјерени што је више могуће психологији дјетета.
Феррер се враћа у Шпањолску 1909., током догађаја "Трагичног тједна" (Семана трагица), из обитељских разлога. Убрзо је препознат и ухапшен, те затворен у затвор под оптужбом да је један од изазивача побуне. Војни суд га без икаквих доказа осуђује на смрт, без обзира на огромне протесте из читавог свијета. 13.10.1909. Францисцо Феррер је стријељан у тврђави Монтјуицх у Барцелони.
