Discussion about terms of use is ongoing | 4th General Meeting

Из Anarhopedija / Анархопедија

Садржај 1 Брест-Литовск: 1917. и 1939. 2 Не "фашизам или демократија", већ: "фашизам и демократија" 3 Рим: 1919.-1922. 4 Торино: 1943. 5 Фолксгемаиншафт против Гемаинвезена 6 Берлин: 1919.-1933. 7 Барселона: 1936. 8 Барселона: мај 1937 9 Рат изједа револуцију (8) 10 Анархисти у влади 11 Успон и пад колективизација 12 Колективизација или комунизација? 13 Биланс XX. века 14 Напомене:

[уреди] Брест-Литовск: 1917. и 1939.

"Уколико руска револуција буде сигнал за пролетерску револуцију на западу, тако да се ове допуњавају и надовезују, онда би садашње заједничко власништво над земљиштем могло да послужи као почетна тачка комунистичког развоја."

Маркс и Енгелс, увод за руско издање "Комунистичког манифеста", 1882.

Ова перспектива се никада није остварила. Европски пролетаријат се није сусрео са поново оживљеном руском сељачком комуном.

Брест-Литовск, Пољска, децембар 1917. године: бољшевици су понудили мир под условом да не буде уступака Немачкој тензији да заузме огроман део старог руског царства, од Финске до Кавказа. У фебруару 1918. године, немачки војници, "пролетери у униформама", послушали су своје официре и офанзива на совјетску Русију је опет почела Русије истом жестином као да су се супротстављали старој царистичкој војсци. Није било до побратимљавања, а револуционарни рат који је заговарала бољшевичка левица показао се као неостварив. Троцки је био приморан да у марту склопи мир по условима каизерових генерала. "Ми продајемо простор за време", рекао је Лењин. И заиста - у новембру је уговор изгубио сваки значај након што је Немачка изгубила рат. Није ипак било ниједног практичног доказа који би потврдио међунационално повезивање потлачених. Неколико месеци касније, ти исти пролетери који су се враћали цивилном животу после рата затекли су савезништво званичног радничког покрета и Фреикорпса. Пораз је следио за поразом: у Берлину, Баварској и Мађарској 1919.; онда рурска црвена армија 1920.; мартовска акција 1920...

Септембра 1939., Хитлер и Стаљин су истранжирали Пољску међу собом. На граничном мосту Брест-Литовск, неколико стотина чланова КПД-а, који су избегли у СССР и касније били накнадно ухапшени под оптужбама да су "контра-револуционари", предато је из стаљинистичких затвора Гестапо-у. Након неколико година, један од њих ће објашњавати како је добио ожиљке на леђима ("КГБ је ово одрадио") и своје ишчупане нокте ("а за ово је заслужан Гестапо"). Поштена рачуница прве половине овога века.

Период између 1917. и 1937.: двадесет година које су продрмале свет. Непрекидни ужаси фашизма, те Други светски рат и устанци који су уследили биле су последице огромне друштвене кризе која је започела побунама 1917. и која се завршила закључно са Шпанским грађанским ратом (1)

[уреди] Не "фашизам или демократија", већ: "фашизам и демократија"

Тренутна левичарска мисао тврди да је фашизам сирова државна моћ и свирепи капитализам, овога пута без маске, те следи да је једини начин да се уклони фашизам уједно и уништавање капитализма.

То је потпуно тачно, али та анализа често фалсификује саму себе: пошто је фашизам најгора варијанта капитализма, онда би требали да стално покушавамо да га спречимо да спроведе у дело оно најгоре, тј. морамо да се боримо за "нормални", не-фашистички капитализам, чак и да се уједињавамо са анти-фашистичким капиталистима.

Даље, како фашизам представља капитализам у свом најгорем облику, онда та перспектива од нас захтева да заговарамо његову најмодернију, нефеудалну, антимилитаристичку, антирасистичку, ненасилну и најпрогресивнију форму, тј. слободнији капитализам; другим речима - још капиталистичкији капитализам.

Овде ми недостаје простора да би објаснио зашто фашизам служи "великом бизнису"(2); али антифашизам тврди да се он могао спречити 1922. или 1933., такорећи без уништавања великог бизниса, само да су раднички покрет и/или демократи довољно потрудили и извршили притисак да се Мусолини и Хитлер удаље са моћи. Антифашизам је бесконачна комедија беде: само да су се 1921. Италијанска социјалистичка партија и новооснована Италијанска комунистичка партија ујединили са републиканским снагама да зауставе Мусолинија. Само да КПД није започео братоубилачки рат почетком 1930-тих против СПД-а; Европа би била поштеђена једне од најсуровијих диктатура у историји, Другог светског рата, нацистичке империје скоро континенталних размера, концентрационих логора и убијања Јевреја. Поред веома тачних опажања о класама, држави и везама између фажизма и великог капитала, ова перспектива превиђа да је фашизам настао из неуспеха обеју страна: несупех револуционара после Првог светског рата, које је сломила социјалдемократија и парламентарна демократија, затим, током 1920-их, неуспех демократа и социјал-демократа да управљају капиталом. Уколико у својим посматрањима не обухватимо претходни период као и раније фазе класне борбе и њене границе, нећемо моћи никада да схватимо како је фашизам дошао на власт и, пре свега, каква је његова природа.

Шта је изгурало фашизам на површину, ако не економско и политичко уједињење капитала, тежња која је попримила опште размере после 1914.? Фашизам је био посебан начин да се поново уведе јединство у земљама (Италији и Немачкој), у којим држава, без обзира што је угушила револуције, није још успела да заведе ред, укључујући ту и редове буржоазије. Мусолини није био Тијер (Тхиерс), са чврстом базом своје моћи и није наређивао обичним војницима да масакрирају чланове комуне. Фашизам је суштински посебан зато што је настао на улицама, зато што је искористио неред да створи ред и што је покренуо стару средњу класу коју је излуђивала њена слабост и зато што је поново увео државу која није била способна да реши кризу капитализма. Фашизам је био покушај буржоазије да на силу изглади своје противречности, да преокрене методе мобилизације којим се служила радничка класа у своју корист и преусмери све ресурсе модерне државе прво против унутрашњег, а после против спољашњег непријатеља.

Овде је реч у ствари о кризи државе током процеса у којем је капитал завладао целим друштвом. Прво, радничке организације су биле неопходне да би се прекинуо успон пролетаријата; после тога је капитализму био потребан фашизам да би се зауставио и зауздао неред. Овај неред није био револуционарне природе, али је стајао на путу решењима која су, као последица тога, морала да буду насилна. Ова криза се у то време једино могла посетепено превазићи: фашистичка држава је само на око била делотворна, јер је уцелинила насиљем најамни рад и вештачки решила конфликте тако што их је пројектовала у милитаристичку авантуру. Демократска држава из 1945. је релативно успешно савладала кризу, али је преузела скоро све фашистичке методе и притом си додала још и неке своје. На тај начин јој је пошло за руком да неутралише радничке организације без да је морала да их уништава. Парламенти су изгубили контролу над егзекутивом. Друштвено сједињавање путем социјалне помоћи, модерних техника надгледања и државне подршке која је достигла милионе појединаца, укратко - системом који свакога чини све зависнијим - одавно је превазишло све што је фашистички терор до сада учинио, али је фашизам као посебан покрет нестао. Он је личио на насилно дисциплиновање буржоазије од стране државе које су у новонасталој ситуацији имале доста проблема да се конституишу као нације.

Буржоазија је чак преузела реч "фашизам" од организација радничке класе у Италији, које су се често звали фаши (фасци, на италијанском свежањ, скупина). Важно је да се напомене да се фашизам прво дефинисао као облик организације, а не као програм. Рећ се односила како на симбол државне моћи тако и на жељу људи да се окупе. Једини програм фашизма је организација односно насилно приморавање делова друштва на уклапање.

Диктатура није оружје капитала (пошто би га капитал заменио другим, мање суровим оружјем): диктатура је једна од његови

[уреди] Рим: 1919.-1922.

Фашизам је превагнуо у земљама у којима су револуционарне буне после Првог светског рата прерасле у низ оружаних устанака. У Италији се битан део пролетарија директно супротставио фашизму својим начинима борбе и циљевима. Ништа ту није било посебно антифашистички: борба против капитала приморавала је раднике и младу комунистичку партију (створену у јануару 1921. код Ливорна; предводила ју је "бордигишка" фракција) да се истовремено боре и против Црних кошуља и против полицајаца парламентарне демократије(3).

Фашизам је јединствен због тога што је обуздао револуцију и контрареволуцији омогућио да нађе потпору међ масама. Фашизам је изврнуо позив да се "империјалистички рат претвори у грађански рат" против радничког покрета и он ту наступа као реакција демобилисаних ветерана који су се вратили у цивилни живот и затекли стање у којем они нису нико и ништа, и једина ствар која их везује је заједничко насиље и намера да униште све за шта мисле да је узрок њихове неимаштине: субверзивци, непријатељи нације итд. У јулу 1918. године, Мусолинијеве новине, "Ил пополо ђИталиа", додале су "Дневник произвођача и ветерана" своме наслову.

Фашизам је на тај начин постао помоћник полиције у сеоским областима, и док је косио мецима сељаке, развијао је у исто време сумануту антикапиталистичку демагогију. 1919. године фашизам није имао никаквог политичког утицаја: у Милану, на новембарским општим изборима није добио ни 5 000 гласова, док су социјалисти добили 170 000. Упркос томе захтевао је укидање монархије, сената и свих племићких титула, право гласа за жене, одузимање имовине свештенству и обесвајање великих земљопоседника и индустријалаца. Фашизам се борио против радника у име "произвођача", а Мусолини се позивао на Црвену недељу 1914. (када је дошло до нереда, посебно у Анкони и Напуљу) и поздрављао је позитивну улогу синдиката у повезивању радника и нације. Циљ фашизма је био да обнови државу која би имала за циљ да створи нову државну структуру способну (насупрот демократији, по речима Мусолинија) да ограничи велики капитал и исконтролише логику робе која је нагризала моралне вредности, друштвене везе и рад.

Буржоазија већ деценијама одбија да призна постојање друштвених контрадикција. Фашизам их је прокламовао кроз насиље, притом и даље поричући да оне постоје између класа, и пребацио их је на подручје борбе између нација, тако што је нападао и оптуживао судбину Италије као "пролетерске нације".

До експлозије фашистичког насиља и репресије долази након пораза пролетаријата, за шта су понајвише криви демкратија и оружје којим се служи када нема друогог излаза: партије и синдикати - јер само они могу да победе раднике користећи се наизменично својим директним и индиректним методама. Фашизам није дошао на власт после победе над пролетаријатом у уличним борбама. У Немачкој се пораз догодио 11 или 12 година пре тога, а и у Италији су поражени пре на бирачким местима него пушкама.

Мусолини је основао фашије 1919. године спајајући већ постојеће елементе са онима из своје близине. Док се у Италији као и у Европи одвијала друштвена експлозија, демократија је позивала људе да се боре против мочуга и револвера - гласањем, из чега је проистекла умерена и социјалистичка већина у парламенту. "Одушевљено слављење избора 1919. било је пуко уклањање препрека на путу ка фашизму, који је све више напредовао, док су се масе успавале очекујући велику парламентарну представу (...) Победа, избор 159 социјалистичких посланика, извојевана је науштрб опадања устаничког покрета и општег политичког штрајка и довела је до преиспитивања предности које смо већ освојили", коментарисаће Бодрига четрдесет година касније.

За време окупације фабрика 1920., држава, која се устручавала од директног напада, пустила је пролетаријат да самог себе изнури, а све уз подршку ЦГЛ-а (синдиката са социјалистичком већином) који је злоупотребљавао штрајкове, када их није отворено разбијао.

Институционализацију "радничког управљања" фабрикама, под надзором државе, поздравили су и шефови и синдикати.

Чим би се појавили фашији, полиција би или напрасно "превидела" када би демолирали понеку "народну кућу" (Цаса ди пополо) или би одузимала радницима оружје. Судови су према фашијима били веома благи, армија је трпела њихове акције, а неретко им је и помагала. Закључно са "Бономијевим циркуларом" ова отворена и незванична подршка постала је полузванична. Ивана Бономија (Иваное Бономи) је искључила социјалистичка партија из својих редова, уз Мусолинијеву сагласност, зато што је подржавао рат Италије против Либије. Био је пар пута министар и премијер у периоду 1921.-1922. Његов циркулар из 20. октобра 1921. придодао је Мусолинијевим јуришним трупама 60 000 демобилисаних официра.

Шта су радиле партије у међувремену? Либерали су ушли у коалицију са десницом и нису оклевали да створе "национални блок" за мајске изборе 1921., у којем су били и фашисти. У јуну и јулу исте године, ПСИ, која је сада имала пред собом непријатеља без икаквих скрупула, издала је бесмлен "пакт помирења", који је само још више збунио и дисоријентисао раднике.

Видевши да имају посла са очигледном политичком реакцијом, ЦГЛ је себе декларисао као аполитички сидникат. Синдикалне вође замишљале су да остваре прећутан договор о међусобној толеранцији са фашистима пошто су осетили да Мусолини држи моћ у својим рукама и позвали су пролетаријат да се удаљи од сукоба комунистичке партије и националне фашистичке партије.

До августа 1922. фашизам скоро нигде није постојао изван сеоских области, пре свега на северу, где је збрисао све трагове аутономног сељачког синдикализма. Фашисти су 1919. спалили главну канцеларију социјалистичких дневних новина, али се нису усудили да одиграју улогу штрајкбрехера 1920.; тада са чак вербално подржали захтеве радника. Фашији су били слабо заступљени у градским подручјима и врло ретко су доминирали. Њихов "Марш на Равену" (септембра 1921.) био је потпуни промашај. У Риму је генерални штрајк спречио фашистички конгрес, а маја 1922., када су фашисти изнова покушали да га организују, опет је обустављен.

Прича се скоро увек понављала. Након локалног фашистичког напада уследио би противнапад радничке класе који би утихнуо чим би реакционарни притисак опао (по позиву на умереност од стране реформистичког радничког покрета), јер су пролетери увек веровали демократама да ће ови разоружати фашистичке банде. Фашисти би се повукли, прегруписали и ударили негде другде и на тај начин је фашизам постао веродостојан држави од које су радници очекивали спас и решење. Пролетери су пре препознавали непријатеља у црној кошуљи уличног силеџије него у "нормалној" полицијској или војничкој униформи која је имала легалитет због навике, закона и општег права гласа. Радници су били борбени, имали су пиштоље и неретко би задруга или народна кућа постала тврђава, али су скоро увек остајали при самоодбрани, водећи рововски рат са све покретљивијим непријатељем.

Почетком јула 1922. ЦГЛ је објавио да подржава "сваку владу која јемчи повратак основних слобода" (две трећине синдиката су биле за, а једна трећина против). Истог месеца су фашисти учесталили своје покушаје да продру у градове на северу...

Савез радништва, који се састојао од железничарског синдиката, ЦГЛ-а и анархистичког УСИ-ја, позвао је 1. августа на генерални штрајк. Упркос великом успеху, савез је два дана касније званично обуставио штрајк. У бројним градовима се међутим наставио у виду устанака које је држава успевала да угуши једино удруженим полицајским и војним снагама уз подршку морнаричких топова и наравно фашиста.

Ко је надјачао оволику пролетерску енергију? Држава и фашисти су разбили генерални штрајк, али је он угушен и од стране демократије, а његов неуспех је отворио пут фашистичком решењу кризе.

Оно што је уследило, пре је био пренос моћи уз сагласност друге стране него државни удар. Дучеов "марш на Рим" (који је, узгред речено, путовао возом) био је само позоришна представа: фашисти су се претварали да нападају државу, она се претварала да се брани, а Мусолини је преузео власт. Са својим улитматумом 24. октобра ("Ми хоћемо да постанемо држава!"), Мусолини није претио грађанским ратом, већ је дао знак владајућој класи да је национална фашистичка партија једина која је способна да поврати државни ауторитет и осигура политичко јединство унутар земље. Може бити да је у војсци још увек било фашистичких група које су се окупиле у Риму и које су биле лоше наоружане и потпуно недорасле у војном смислу; од њих се држава могла лако одбранити. Међутим, игра се није одвијала на војном, већ на политичком нивоу. Легитимни ауторитет је на крају пре свега попустио под утицајем Бадоглија (Бадоглио, шеф генералштаба између 1919. и 1921.). Краљ је одбио да уведе ванредно стање и 30. октобра замолио је Дучеа да оформи нову владу. Либерали - исти они људи од којих антифашизам очекује да зауставе фашизам - ушли су у њу. Изузев социјалиста и комуниста, све партије су покушале да се приближе ПНФ и гласали су за Мусолинија: парламент са само 35 фашистичких посланика подржао га је са 306 гласова за и 116 против. Ђилити (Гиолитти), икона тадашњих либерала, ауторитарни реформиста који је пре 1914. много пута био премијер и у периоду 1920-21. председник државе, за кога се данас сматра да је био једини који се озбиљно могао супротставити Мусолинију, подржавао га је све до 1924. Демократија не предаје само своју власт диктатору већ је и ратификује.

Требало би још да додам да је у надолазећим месецима, неколико синдиката, међу којима су били железничари и морнари, прогласило себе "националним" те да су патриоте и да нису непријатељски настројени према режиму, иако их ни тада репресија није заобишла.

[уреди] Торино: 1943.

Како се италијанска демократија предала фашизму без борбе, тако је и овај повратио демократију када није више одговарао новонасталом односу политичких и друштвених снага.

Главно питање које се постављало после 1943., као и после 1919. тицало се контроле радничке класе. У Италији је крај Другог светског рата показао, још више него у другим земљама, класне размере интернационалног конфликта, који не може да се објасни само војничком логиком. Генерални штрајк је избио у ФИАТ 1942. Марта 1943. талас штрајкова захватио је Турин и Милано, а било је ту и покушаја да се створе раднички савети. У периоду између 1943. и 1945. године појавиле су се радничке групе које су час биле независне од комунистичке партије, час су себе називали "бордигистима"; оне су често биле наоружане, антифашистички и комунистички (росси) настројене. Режим није више могао да одржи друштвену равнотежу, као што ни савез са Немачком није могао да опстане због успона Англо-Американаца, које су свугде сматрали новим господарима Западне Европе. Прелазак на другу страну у рату значио је склапање савеза са будућим победницима, али истовремено и преусмеравање радничких буна и партизанских група ка патриотском циљу са социјалним садржајем. Савезници се искрцавају 10. јула 1943. на Сицилију. Након што је изгубио са мањином од 17 против 19 гласова у Великом фашистичком савету, Мусолини даје оставку. Диктатори морају ретко да се покоравају вољи демократске већине.

Маршал Бадоглио, који је постао режимски почаствованик још од своје подршке Марша на Рим, оформио је владу која је још увек била фашистичка, али у којој није више био Дуче и окренуо се демократској опозицији. Како је сам рекао, "да слом режима не би отишао превише улево". Демократе су одбиле да учествују уколико краљ не одступи. Бадоглио је основао, после друге прелазне, трећу владу у априлу 1944., у којој се налазио и вођа комунистичке партије Тољати (Тоглиатти). Под притиском Савезника и комунистичке партије демократе су прихватиле краља (Република ће се прогласити касније на референдуму 1946.) Бономи, који је пре 23 година наредио официрима да се прикључе фашијима, оформио је прву влад без фашиста. Тако је он, бивши социјалиста, бивши ратни хушкач, бивши министар, бивши посланик "националног блока" (у којем су били и фашисти) и бивши премијер, дошао на власт на шест месеци као антифашиста. После се влада оријентисала око тропартијске формуле (стаљинисти + социјалисти + хришћански демократи) која је доминирала Италијом и Француском првих година после рата.

Измена политичког особља, коју често глуми иста политичка класа, била је позориште иза чије се сцене демократија претварала у фашизам и обрнуто, у зависности од равнотеже или неравнотеже класних сукоба који су проузроковали промену политичке форме једне те исте државе и истог садржаја. Шпанска комунистичка партија је то најбоље срочила, да ли из цинизма или из наивности, током преласка из франкоизма у демократску монархију средином седамтесетих:

"Шпанско друштво жели да се све промени да би се осигурало нормално функционисање државе, без заобилазница и друштвених потреса. Континуитет државе захтева дисконтинуитет режима."

[уреди] Фолксгемаиншафт против Гемаинвезена

Контрареволуција увек побеђује на терену револуције. Кроз своју "националну заједницу", националсоцијализам је тврдио да је уништио парламентаризам и буржоаску демократију против које се пролетаријат бунио после 1917. Конзервативна револуција је такође преузела старе антикапиталистичке тенденције (повратак природи, бегство из градова) које су радничке партије, чак и оне најекстремније, потцениле. Оне су одбиле да прихвате бескласну и комунитаристичку димензију пролетаријата и нису могле да замисле будућност која није само пуки наставак тешке индустрије. У првој половини деветнаестог века, ово су биле главне теме унутар социјалистичког покрета, пре него што их је марксизам напустио у име напретка и науке; оне су преживеле још само унутар анархизма и у сектама.

Фолксгемаиншафт против гемаинвезена, национална заједница против људске заједнице. 1933. није била пораз, већ само његово отелотворење. Нацизам је победио, разводнио и запечатио једну друштвену кризу толиком силином да ми још увек нисмо свесни њених размера. Немачка, место рођења највеће социјалдемократије на свету, такође је изнедрила најрадикалнији, антипарламентски и антисиндикални покрет; покрет који је тежио "радничком" свету, али који је привукао и многе друге антибуржоаске и антикапиталистичке побуне. Присуство анвантгардистичких уметника у редовима "немачке Левице" није нипошто случајно. То значи да се капитал нападао као "Цивилизација" у смислу Фуријеове критике. Губитак заједнице, индивидуализам и нагон чопора, беда сексуалног живота, поткопана идеја породице, која још увек служи као уточиште, одаљавање од природе, индустријска храна, све чешце вештачко понашање, промена човека (простхетицизатион), вечита јурњава за временом, друштвени односи који се све више одвијају посредством новца и технике: сва ова отуђења морала су да прођу кроз ватру мутне и разнолике критике. Већ при првом погледу видимо да морамо опет да се латимо овакве критике.

Контрареволуција је победила 1920-тих само зато што је поставила темеље потрошачког друштва и фордизма и тако што је увукла милионе Немаца, укључујући и раднике, у модернитет робе и индустрије. Биле су то десет година лабаве владавине, што је показала хиперинфлација 1923. После ње се десио земљотрес 1929. у коме је капиталистичка, а не пролетерска, пракса сама одбила идеологију напретка и све веће потрошње предмета и симбола.

Капиталистички модернитет довођен је два пута у питање за десет година, прво од стране пролетера, па онда од стране самог капитала. Нацистички екстремизам и његово насиље одговарао је величини револуционарног покрета који је националсоцијализам преузео и негирао. Као и радикали 1919.-1921., нацизам је предлагао заједницу најамних радника, али која би требало да буде ауторитарна, затворена, национална и расистичка. За дванаест година нацизам је успео да претвори пролетере у најамне раднике и на крају у војнике.

Фашизам је проистекао из капитала, али из капитала који је разорио претходне, али није произвео стабилне и нове друштвене односе око конзумеризма. Роба није успела да створи модерну капиталистичку заједницу.

[уреди] Берлин: 1919.-1933.

Диктатура увек долази после пораза друштвених покрета, након што су их демократија, левичарске партије и синдикати масакрирали и подавили бојним гасовима. У Италији је неколико месеци делил коначан пораза пролетаријата и званичан долазак Мусолинија на место председника. Јаз од пар година је у Немачкој разбио континуитет и учинио да 30. јануар 1933. године изгледа као суштински политички или идеолошки феномен, а не као последица претходног друштвеног земљотреса. Популарност националсоцијализма и убитачне енергије коју је он ослободио остаје нерешива загонетка када занемаримо питање тлачења, побуне и контроле радништва.

Пораз Немачке 1918. и пад царства проузроковао је напад пролетаријата који је био довољно јак да продрма темеље друштва, али који није био довољно моћан да га револуционира. На тај начин су социјалдемократија и синдикати постали основа политичке равнотеже. Њихове вође, као људи од реда, позвали су фраикорпс у помоћ, фашистичке групације, у чијим су се редовима налазили многи будући нацисти, да заједно сузбију радикалну радничку мањину у име интереса реформистичке већине. Комунисте су прво победила правила буржоаске демократије, па онда демократија радничке класе: "раднички савети" су пре веровали традиционалним организацијама него револуционарима који су јавно оптуживани као антидемократе.

Демократија и социјалдемократија су према томе неизоставни део немачког капитализма који је убио дух побуне у гласачким кабинама и растурио револуционаре, а заузврат добио неколико реформи од шефова(4).

Капитализам је са друге стране морао 1929. да уклони део средње класе и да доведе поново пролетере у ред и чак буржоазију. Раднички покрет, који се бранио као и политички плурализам и непосредни раднички интереси, постао је препрека. Као посредници између капитала и радништва, организације радничке класе изводе своју функцију из њих обоје, али истовремено покушавају да буду што самосталније од њих и од државе. Социјалдемократија има смисла само када се налази изван круга државе и послодаваца, а не када постане њихов саставни део. Њена сврха је да управља огромном политичком, друштвеном, комуналном, самоиспомоћном и културном мрежом, значи свим оним што данас спада у добротворне организаицје. КПД је поврх тога врло брзо основала своју сопствену империју, мању, али без обзира огромну. Како се капитал све више и више организује, он тежи да вуче све конце, тако што доводи државне елементе у предузећа, буржоаске елементе у синдикалну бирократију, а друштвене елементе у јавну администрацију. Тежина реформизма радничке класе, која је дефинитивно прожела државу, и њено постојање као "противдруштва" начинила је од њега фактор друштвене конзервације који је капитал у кризи морао да уклони. СПД и уније су браниле најамни рад као компоненту капитала и тако су одиграле незамисливу антикомунистичку улогу од 1918. до 1921., али их је та иста функција касније натерала да бране интересе радништва, што је штетило целовитој реорганизацији капитала.

Стабилна буржоаска држава би покушала да реши овај проблем путем антисиндикалних закона, освајањем "радничких тврђава" и подривањем средње класе у име модернитета, а против архаизма пролетера, као што је то урадила Маргарет Тачер много касније у Енглеској. Таква офанзива подразумева да је капитал релативно уједињен и под контролом неколико водећих група. Немачка буржоазија је 1930. била страшно разједињена, средња класа је изгубила своју снагу, а национална држава је била слаба.

Било преговорима или силом, модерна демократија представља и усклађује супротстављене интересе колико је то год могуће. Бесконачне парламентарне кризе и прави или измишљени скандали (којих је у Немачкој после одласка последњег социјалистичког канцелара било веома много) увек су у демократији показатељ догорочне неслоге међу владајућим круговима. Криза је почетком 1930тих поделила буржоазију између непомирљивих друствених и геополитичких стратегија: или још веће укључивање радничког покрета у државу или његова елиминација; интернационална трговина и пацифизам или аутархија на основама војне експанзије. Решење није баш наговештавало Хитлера, али јесте подразумевало концетрацију моћи и силе у рукама централистичке владе. Када се центристрички-реформистички компромис истрошио, преостао је још само продржавни, протекционистички и репресивни.

Да би се програм такве врсте спровео у дело, требало је прво растурити социјалдемкратију, која је због припитомљавања радника заузела превелико место, а да притом није ујединила Немаћку иза себе. То уједињење је препуштено нацизму, који се обраћао свим класама, од незапослених до индустријских тајкуна, са демагогијом која је превазилазила ону буржоаских политичара и антисемитизам који је имао намеру да искључивањем сједини.

Како су радничке партије постале препрека ксенофобичном и расистичком лудилу након што су толико пута учествовале у национализму? Што се тиче СПД-а, то је било јасно на почетку века двадесетог века, очигледно 1914., а запечаћено крвљу 1919. пактом са фраикорпсом, који је настао по истом ратничком моделу као и њихови савременици, фашији.

Осим тога, социјалисти нису били имуни на антисемитизам. "Немачка социјалдемократска партија од 1914. до 1921." од M. Берлауа (Њу Јорк, 1949.) описује како су многе вође СПД-а и синдиката, па чак и престижног Ноје цеит (Неуе Зеит), отворено беснели због "страних" (тј. руских и пољских) Јевреја. У марту 1920. године берлинска полиција (под социјалистичким надзором) упала је у јеврејску четврт и послала око 1 000 људи у концентрациони логор. Касније су сви ослобођени, али раднички покрет јесте допринео ширењу антисемитизма.

КПД, опет, се није либила да се уједини са националистима против француске окупације рурске области 1923. Ниједан теоретичар Коминтерне није се супротставио Радеку када је изјавио да "једино радничка класа може да спаси нацију". Вођа КПД-а Талхаимер (Тхалхеимер) објаснио је да партија треба да се бори заједно са немачком буржоазијом, која је одиграла "објективно револуционарну улогу кроз своју инострану политику". Касније, око 1930., КПД је захтевала "национално и друштвено ослобођење" и јавно је оптужила фашизам као "издајника нације". Прича о "националној револуцији" је била толико уобичајена међу немачким стаљинистима да је послужила као инспирација Троцкијевом памфлету из 1931. "Против националкомунизма".

Јануар, 1933., коцка је бачена. Нико не може да порекне да се Вајмарска република добровољно предала Хитлеру. Десница и центар су у њему обоје видели делотворно решење да се земља извуче из ћорсокака или као привремено мање зло. "Велики капитал", који је увек уздржан када је реч о неконтролисаним превратима, до тада није показивао посебне симпатије према НСДАП у односу на све остале националистичке и десничарске формације. Шахт (Сцхацхт), блиски саветник буржоазије, тек је у новембру 1932. убедио пословне кругове да подрже Хитлера (чије се бирачко тело шта више полако смањивало) јер је видео у Хитлеру снагу способну да уједини државу и друштво. Чињеница да индустријски магнати нису предвидели шта ће даље да се деси и шта ће од тога да настане - рат и губитак рата - јесте друго питање. У сваком случају, само се мањина прикључила тајном покрету отпора режиму.

Хинденбург, који је уставно изабран за председника годину дана раније уз подршку социјалиста који су у њему видели бедем против... Хитлера, поставља 30. јануара 1933. Хитлера за канцелара. Нацисти су чинили мањину у првој влади коју је саставио вођа НСДАП.

У недељама које су уследиле маска је скинута: почео је лов на борбене људе радничке класе, пустоше им се просторије и свуда влада страх. На изборима у марту 1933. које је у позадини пратило насиље од стране СС и полиције, 288 посланика НСДАП ушли су у Рајхстаг (где су КПД задржали својих 80 посланичких места, а СПД 120).

Наивни се вероватно увек изненаде када са толиком мирноћом репресивни апарати прелазе у руке диктатора - државна машинерија увек слуша ауторитет који јој наређује. Зар нове политичке вође не уживају пун легитимитет? Зар судије највиших инстанци нису издали декрете у складу са највишим државним законима? У демократској држави - а Вајмар је била једна демократска држава - када се појави сукоб између две компоненте у једначини, не побеђује демократија. У "држави на основу права" - а Вајмар је такође била једна таква држава - када се појави противречност, закон мора да попусти и служи држави, а никада обрнуто.

Шта су радиле демократе током ових неколико месеци? Они у десници су прихватили нов распоред снага. Центрум (Зентрум) и Католичка партија центра, којој је чак порасла подршка на мартовским изборима, гласали су за закон о пуномоћју на четири године, легалној основи будуће диктатуре.

Социјалисти су покушали да избегну судбину КПД, која је законски забрањена 28. фебруара (дан након Раихсташке ватре). Они су 30. марта 1933. иступили из Друге интернационале да би показали свој национални, немачки карактер. Њихова парламентарна група гласала је за Хитлерову спољашњу политику 17. маја.

22. јуна је СПД растурена као "непријатељ народа и државе". Неколико недеља касније, Центрум је такође приморан да се распусти.

Што се тиче синдиката, они су кренули стопама италијаснког ЦГЛ и надали су се да ће моћи барем нешто да сачувају ако увек буду наглашавали да су аполитични. 1932., синдикалне вође су прогласиле своју независност од свих партија и своју равнодушност према државној форми. То их није спречило да преговарају са Шлаихером (Сцхлеицхер), који је био канцелар од новембра 1932. до јануара 1933. и који је тражио базу и веродостојну прорадничку демагогију. Када су нацисти оформили владу, синдикалне вође су биле убеђене да ће им режим оставити нешто мало маневарског простора уколико признају националсоцијализам. Ова стратегија је доживела свој врхунац у фарси када су чланови синдиката марширали под свастикама на прослави првог маја, 1933., који је преименован у "Фестивал немачког радништва". Био је то узалудан напор. Нацисти су похапсили милитанте и укинули синдикате.

Пошто су се школовали да наређују масама и преговарају у њихово име или, када преговори немају успеха, да угуше побуну и да се окрену против њих, бирократија радничке класе је још увек водила последњи рат. Буржоазија није нападала радничке бирократе због њиховог мања патриотизма. Њој ње сметао вербални интернационализам из периода пре 1914. већ пуко постојање, иако слабих, синдиката, који су задржали одређену несависнот у времену када је свака институција класне сарадње постала сувишна уколико није била под директном контролом државе.

[уреди] Барселона: 1936.

Фашизам је заузео легалним средствима државу у Италији и Немачкој. Демократија је капитулирала пред диктатуром, или још горе - поздравила ју је широм отворених руку. А шта је било са Шпанијом? Она није представљала изузетак што се тиче одлучне акције која је нажалост на крају ипак била побеђена, али је зато била екстремни случај оружаног сукоба између демократије и фашизма у којој је природа борбе још увек остала у истим оквирима судара два облика капиталистичког развоја, две политичке форме капиталистичке државе, две државне структуре које су се бориле за легитимитет у истој земљи.

Приговор!!!

"Значи, по твом мишљењу су Франко и милиције радничке класе једно те исто? Велики земљопоседници и сиромашни сељаци који колективизују земљу се налазе на истој страни?!"

Прво, до сукоба је дошло само зато што су радници устали против фашизма. Све противречности у покрету су се показале у првим недељама његовог постојања: непорициви класни рат претворен је у капиталистички грађански рат (иако наравно није било расподела улога у којој би обе буржоаске фракције глумиле режисера: историја није позоришни комад).(5)

Динамику класно подељеног друштва одређује потреба да се те класе сједине. Када се народна експлозија поклопи са неслогом у владајућој групи, као што је то био случај у Шпанији, друштвена криза постаје криза државе. Мусолини и Хитлер победили су у земљама са слабом, тек од скора уједињеном националном државом и јаким регионалним струјама. У Шпанији је од ренесансе до модерних времена држава била наоружана колонијалистичка сила једног трговинског друштва које је на крају уништила, зато што је спречила један од предуслова индустријске експанзије: аграрну реформу. У ствари, индустријализација у Шпанији морала је да прокопа свој пут кроз монополе, присвајање јавних фондова и паразитизам.

Овде нам недостаје простор да би написали преглед небројених либералних реформи и ћорсокака у 19. веку, ратова око престола, Карлистичких ратова, трагикомичних смена режима и партија после Првог светског рата и след устанака и репресија који су претходили стварању републике 1931. Испод свих тих претумбавања стајала је слабост буржоазије у успону, која је била прикљештена између супарништва са земљишном олигархијом и апсолутне потребе да се умире сељачке и радничке буне. 1936. године питање земљишта још увек није било решено: половином 19. века продаја земље која је припадала свештенству само је ојачала земљопоседничку буржоазију насупрот развоја у Француској после 1789. Чак и после 1931. Институт за аграрне реформе трошио је тек једну трећину својих фондова на куповину већих добара. Експлозија 1936.-1939. никада не би достигла такве политичке екстреме укључујући ту и слом државе на обе стране које су војевале трогодишњи грађански рат да није било потреса који су рушили друштвене основе током једног целог века.

Шпанија није имала велику леву и централну буржоаску партију као "Парти радицал" (радикална партија) која је била центар теже Француске политике преко шездесет година. Пре јула 1936. шпанска социјалдемократска партија имала је много милитантнији имиџ у земљи у којој су надничари често заузимали земљу, где су штрајкови били чести, где су мадридски трамвајски радници покушали да самоуправљају својим радним местом и где је маса јуришала на затворе да би ослободила 30 000 политичких затвореника. Како је то један социјалистички вођа рекао:

"Шансе за стабилизацију демократске републике у нашој земљи опадају сваког дана. Избори су само једна врста грађанског рата."

Надолазећи војни удар био је лета 1936. јавна тајна. Пошто су допустили побуњеницима да се добро припреме, Народни фронт који је изабран у фебруару био је вољан да преговара, а можда чак и да се преда. Политичари би склопили мир са побуњеницима, као што су то урадили током диктатуре Промоа де Ривеира (1931.-1932.), који су подржали значајни социјалисти (Кабаљеро (Цабаллеро) је радио као њен технички саветник, пре него што је постао Министар рада 1931. и премијер републиканске владе од септембра 1936. до маја 1937.). Даље, генерал који се повиновао наређењима републиканаца две године раније и који је сломио Астуријски устанак - Франко - не може бити тако лош.

Пролетаријат се ипак побунио, блокирао је пуч у пола земље и прибегао је оружју да би се са њим обрачунао. Радници су се очигледно борили против фашизма, али не као антифашисти јер су њихове акције биле усмерене против Франка и против демократске државе коју је масовна иницијатива више уздрмала него војна побуна. Три премијера су дошла и отишла у року од 24 сата пре него што су прихватили чињеницу да се народ наоружао.

Још једанпут се показало да проблем насиља није само техничке природе. Победа не припада ономе ко има предност у наоружању (војска) или у бројности (народ), већ ко први преузме иницијативу. Где су радници веровали држави, држава је остала пасивна или је давала празна обећања, као што се десило у Сарагоси. Тамо где је борба била усмерена и јака (као у Малази), радници су победили, а тамо где јој је фалило снаге, угушена је крвљу (20 000 убијених у Севиљи).

Шпански грађански рат је започео са аутентичним устанком, али то није довољно да би га у потпуности описали. То важи само за почетак устанка: била је то права пролетерска побуна. После победе над снагама реакције у великом броју градова, радници су имали власт. Шта сада да раде са њом? Да је врате републиканској држави или да наставе даље у комунистичком правцу?

Одмах након устанка основан је Генерални комитет антифашистичке милиције; састојао се од делегата ЦНТ, ФАИ, УГТ, ПОУМ, ПСУЦ (која је настала мало пре тога од сједињавања комунистичке партија и социјалиста у Каталонији), умерених партија и четири представника Генералитата, каталонске регионалне владе. Комитет је био заправо мост између радничког покрета и државе и био је везан за Генералитатово министарство одбране, али је у ствари већ био у склопу истог присуством саветника за одбрану, изасланика за јавна средства итд. Централни комитет милиције почео је врло брзо да се разилази.

Иако су предали своју аутономију, већина пролетера је наравно веровала да они упркос свему држе власт у својим рукама и да политичарима дају само привид ауторитета, којем нису веровали и који могу да контролишу и усмеравају у којем год хоће смеру. Па зар нису били наоружани?

То је била кобна грешка. Не поставља се питање: да ли су они наоружани или не, већ: шта људи чине са свим тим наоружањем? 10 000 или 100 000 пролетера наоружаних до зуба нису нико и ништа када се не ослоне на своју моћ да сами мењају свет. У супротном, следећег дана, следећег месеца или следеће године, власт којој су признали ауторитет одузеће им оружје које нису успели да употребе против ње.

"У ствари, рат у Шпанији између "легалне" владе и "побуњеника" није ни у ком случају био рат за идеале, већ борба између одлучне групе капиталиста у рововима буржоаске републике и друге капиталистичке групе. Принципи шпанског кабинета нимало се не разликују од крвавог ражима Луруа (Лероуx) који је масакрирао хиљаде шпанских пролетера 1934. Шпански раднике сада израбљују овога пута са пушкама у рукама!" (Пролетариëр, издат од стране совјетске (цоунцилист) групе у Хагу, 27. јула 1936.)

Устаници се нису борили против легалне владе, другим речима, државе која је тада постојала и све њихове акције које су уследиле одиграће се под њеним вођством. "Револуција је почела, али никада се није устоличила [цонсолидед]", како је то Орвел записао. То је одредило ток оружане борбе против Франка која је губила и разлог зашто су колективизација и социјализација пропале [Тхис ис тхе маин поинт wхицх детерминед тхе цоурсе оф ан инцреасинглy лосинг армед струггле агаинст Францо, ас wелл ас тхе еxхаустион анд деструцтион бy ботх цампс оф тхе цоллецтивизатионс анд социализатионс.] Стварну власт у Шпанији после лета 1936. имала је држава, а не организације, синдикати, колективи, савети итд. Чак иако је Нин, вођа ПОУМ, био саветник Министарства правде, "ПОУМ никада није имао утицаја на полицију", као што је један од браниоца партије признао.(6) Док су радничке милиције чиниле главнину републиканске војске, нису имали никакву тежину у одлукама високе команде, која их је стално уклапала у регуларне јединице (процес који је завршен до почетка 1937.). Рађе их је сатрла него да толерише њихову аутономију. Што се тиче моћног ЦНТ, он је уступио место комунистичкој партији која је била веома слаба пре јула 1936. (имала је само 14 посланику у Народном фронту у фебруару, у односу на 85 социјалистичких посланика), али која се увукла у делове државног апарата и преусмерила државу у своју корист, против радикала, а посебно против милитаната из ЦНТ. Ко је владао ситуацијом? Држава једноставно и свирепо користи своју моћ када мора.

Републичка буржоазија и стаљинисти изгубили су драгоцено време растурајући сељачке комуне, разоружавајући ПОУМову милицију и јурећи троцкистичке "саботере" и друге "Хитлерове агенте" у моменту када се од антифашизма очекивало да да све од себе у борби против Франка, али они то нису урадили из самоубилачких нагона. За државу и комунистичку партију (која је постајала кичма државе кроз војску и полицију), ове операције нису биле пуко губљење времена. Једном вођи ПСУЦ се приписује следећа реченица: "Пре него што заузмемо Сарагосу, морамо да заузмемо Барселону." Њихов главни циљ никада није био рушење Франка, већ задржавање контроле над масама јер зато и служи држава. Тако је стаљинизам дошао на власт. Пролетерима су одузели Барселону, а Сарагоса је остала у фашистичким рукама.

[уреди] Барселона: мај 1937

Полиција је покушала 3. маја да заузме телефонску станицу, која је била под управом анархистичких (и социјалистичких) радника. У каталнској метрополи, срцу и симболу револуције, легална власт није се нипошто устручавала да разоружа све оне који су још увек остали живи, спонтани и антибуржоаски. Локална полиција је шта више припадала ПСУЦ. Тек када су се суочили са влашћу која им је била отворено непријатељски настројена, радници су схватили да она више није њихова, да су јој поклонили свој устанак пре десет месеци и да га је ова искористила против њих. Генерални штрајк, који је био само реакција на отимачину власти од стране државе, паралисао је Барселону, али је било већ прекасно. Радници су још увек имали капацитета да се супротставе држави (овога пута у демократској форми), али нису више могли да прогурају своју борбу до тачке отвореног сукоба.

Као и увек, "друштвено" питање је превладало над војним. Легална власт није могла да се наметне путем уличних борби. У року од неколико сати није се развила урбана гериља, већ је започео статични рат, рат лицем у лице, зграда против зграде, дефензиван рат у којем нико није могао да победи јер нико није ни нападао. Полиција се није усудила да отворено нападне анархисте због блокаде својих сопствених снага. Уопштено говорећи, комунистичка партија и држава држали су центар града, док су ЦНТ и ПОУМ заузели четврти у којима је живела претежно радничка класа.

Статус qуо је коначно решен политичким средствима. Масе су поклониле своје поверење двема нападнутим организацијама, док су ове покушавале да врате људе на посао (мада ни то није ишло без проблема) из страха да ће да се отуђе од државе и тиме су поткопали једину снагу која је могла да их спасе политички и... "физички". Чим се штрајк завршио, влада, која је сада опет управљала ситуацијом, довела је 6 000 јуришних трупа [Ассаулт гуардс], елитне полицијске јединице. Зато што су прихватили посредовање "репрезентативних организација" и савета за умерење [цоунцилс фор модернитy] од ПОУМ и ЦНТ, исте те масе које су победиле фашистичку војску јула 1936. предале су се сада без борбе републиканској полицији маја 1937.

Од тада је започела репресија. Држави је требало само неколико недеља да забрани ПОУМ, похапси њене вође, да их убије (по закону или изван њега) и уклони Нина. Основана је паралелна полиција, коју је организовала НКВД и тајни орган Коминтерне, одговоран само Москви. Свако ко је био против републиканске државе и њеног главног савезника, СССР, рискирао је да буде јавно оптужен да је "фашиста", а гомила добронамерних, племенитих душа ширила би даље клевете; понеки из незнања, а други из користољубља, али сви су били убеђени да је ниједна оптужба није претерана када фашизам напада.

Самим тим се ни хајка на ПОУМ није много разликовала. ПОУМ се противила московским суђењима и зато је саму себе осудила на пропаст од стране стаљинизма који се беспоштедно борио против својих противника у целом свету за премоћ над масама. Симпатизери и људи око комунистичке партије нису били једини: многе политичке партије, адвокати, новинари, па чак и француска лига за људска права - сви они су били дубоко убеђењи у кривицу осуђеног. Владајућа идеологија шездесет година касније сматраће да су ова суђења била само пример Кремљинске помахнитале жеђи за моћи. Као да стаљинистички злочини немају ничега заједничког са антифашизмом! Антифашистичка логика удруживаће се увек са најумеренијим снагама и увек ће да се противи најрадикалнијим.

На самом политичком нивоу, 37. мај довео је до прилика које су неколико месеци раније биле незамисливе: Социјалисти који су већи десничари од Кабаљера, Негрина, председника владе који је страствено био на страни реда и закона, што подразумева и репресију против радника. Орвел - који је замало изгубио свој живот у овим догађајима - схватио је да је рат "за демократију" очигледно завршен:

"То значи да ц'е општи покрет иц'и засигурно у правцу неке врсте фашизма (...)"

Преостала је само трка између два фашизма, као што је Орвел писао, са једином разликом што је један мање нељудски од свог супарника: Орвел није порицао потребу да се избегне "отворенији и развијенији Хитлеров и Франков фашизам".(7) Од тада је реч само о борби за фашизам који је мање зао од оног другог...

[уреди] Рат изједа револуцију (8)

Власт зависи исто толико од пушчане цеви колико и од гласачких кутија. Ниједна револуција није мирољубива, али ни њена "војна" димензија није најважнија. Не доводи се у питање да ли су пролетери коначно одлучили да упадну у оружарнице и отму оружје, већ да спроведу у дело оно што јесу: бића која не могу и не желе да се други опходе према њима њима као према роби и чија побуна пробија оквире капиталистичке логике. Барикаде и митраљези изведени су од овог "оружја". Што је промена у друштвеном животу већа, то је мање пушака потребно и мањи су губици. Комунистичка револуција никада неће да личи на крвопролиће: не због неког ненасилног начела, већ зато што револуција пре поткопава и растапа званичну војску него што је уништава.

Када замишљамо пролетерски фронт који се суочава са буржоаским фронтом, ми само мислимо о пролетаријату по буржоаским мерилима и изразима [термс], по моделу политичке револуције или рата (отимање нечије власти, заузимање територије). На тај начин само поништавамо оно што је устанички покрет постигао и надвладао: хијерархију, поштовање према експертима, према знању које зна како ствари треба да се раде и техникама за решавање проблема - укратко све оно што спутава обичног човека. У Шпанији се револуција, после јесени 1936., претворила у покушај вођења рата и у неку врсту борбе типичну за државе: рат фронтова. Ускоро је раднички "милиционер" постао "војник".

Радници су поређани у "колоне" напустили Барселону и отишли да победе фашисте у другим градовима почевши са Сарагосом. Ширећи револуцију изван области под републиканском контролом мора да значи довршавање револуције такође и у републиканским областима, али чак ни Дурути није сгватао колико је држава била недирнута. Како је његова јединица (чијих 70% чланова су били анархисти) напредовала, она је истовремено ширила и колективизацију: милиција је помагала сељацима и распрострањивала револуционарне идеје. Колико год да је Дурути изјављивао да "ова милиција никада неће бранити буржоазију", они је нису ни нападали. Две недеље пре своје смрти, он је одржао говор на радију 4. новембра 1936.:

"На фронту и у рововима постоји само једна идеја и један циљ - уништавање фашизма.

Позивамо народ Каталоније да обустави све интерне сукобе и интриге, да заборави сву заједљивост и политику и да се концентрише само на рат. Политичари се користе триковима само да би себи осигурали угодан живот. Овакве сумњиве навике морамо заменити радним навикама [Тхис дубиоус арт муст бе реплацед бy тхе арт то wорк.] Народ каталоније мора бити достојан своје браће која се бори на фронту. Када су каталонски радници преузели на себе узвишен задатак да се боре на различитим фронтовима, они које живе у градовима морају такође да се мобилишу да испуне свој део. Наша херојска милиција, која је спремна да жртвује своје животе на бојном пољу мора да буде сигурна да неко стоји иза ње. Они Они мисле да нико не би занемарио своју дужност због недостатка повишице или неувођења краћег радног времена. Данас сви радници и посебно они из ЦНТ морају да буду спремни на навеће жртве. Једино тако можемо да се надамо да ћемо победити фашизам.

Обраћам се свим организацијама и молим их да оставе своје сукобе и свађе по страни. (...)

Милитаризација милиције је опала. Уколико су то учинили да би нас застрашили, да би нас натерали на челичну дисциплину, онда је то погрешна политика. Ми позивамо оног ко је издао ту наредбу да дође на фронт и да се увери својим очима какви су наши морал и дисциплина и да их упореди са моралом и дисциплином у позадини. Ми не прихватамо наметнуту дисциплину. Ми само испуњавамо нашу дужност. Дођите на фронт и погледајте нашу организацију! После ћемо ми доћи у Барселону да испитамо вашу дисциплину, организацију и управљање!

На фронту нема хаоса и недостатка дисциплине. Сви ми поседујемо јак осећај одговорности. Знамо шта сте нам поверили и ви можете мирно да спавате, али упамтите да смо вама препустили Барселону. Зато од вас такође очекујемо одговорност и дисциплину. Докажимо нашу величину тако што ћемо да спречимо настајање нових разлика после нашег рата против фашизма. Они који желе да њихов покрет буде најјачи, делају у погрешном правцу. Само један фронт, једна организација и једна врста дисциплине могу да се супротставе тиранији." (Болетин де Информацион, ЦНТ/АИТ/ФАИ, Виа Лаyетана, 32 y 34, Барцелона, 11. новембра 1936.)

Слушаоци би могли да помисле да се десила револуција, како политичка тако и друштвена и да је још само потребно да се она војно доврши односно да се униште фашисти. Дурути и његови другови били су отелотворење енергије која није чекала да се деси 1936. да би започели јуриш на постојећи свет, али ни сва борбена воља на свету није довољна када радници усмере све своје нападе на одређени облик државе, а не против државе као такве. Средином 1936., прихватање рата по фронтовима значило је остављање друштвених и политичких оружја у рукама буржоазије иза ратне линије и пре свега одузимање војној акцији извор снаге који је црпела са другог подручја, тамо где само пролетаријат одлучује [то хаве тхе уппер ханд]. "Холандска левица" је написала следеће:

"Ако радници стварно желе да изграде одбрамбени фронт против белих, онда они то могу једино остварити путем своје политичке власти уместо што су је препустили влади Народног фронта. Другим речима, одбрана револуције је могућа само кроз диктатуру пролетаријата, а не кроз сарадњу са свим антифашистичким партијама (...) У центру пролетерске револуције мора да буде уништење старе државне машинерије и пребацивање главних функција власти на саме раднике." (П.I.Ц., издат од стране ГИЦ, у Амстердаму, октобра 1936.)

На лето 1936. националисти нису држали ни један већи град и били су далеко од било какве одлучујуће војне надмоћи. Њихова снага састојала се од Легије странаца и мароканских Маура. Мароко је био подељен 1912. од стране Француске и Шпаније на два протектората, али се од тада вечито бунио против колонијалних снова обе земље. Шпанска краљевска армија претрпела је тамо велики пораз 1921., пре свега због дезертерства [дефецтион] мароканских трупа. Упркос сарадњи између Шпаније и Француске, Рифовски рат [Риф wар] (у којем се узгред истакао генерал по имену Франко) завршио се тек предајом Абд ел-Крима 1926. године. Десет година касније, проглашавање непосредне и безусловне независности шпанског Марока проузроковало би у најмању руку неред међу јуришним трупама реакције. Република је очевидно одбила да реши овај проблем под притиском конзервативног миљеа и Енглеске и Француске демократије које нису биле превише одушевљене могућим сломом својих сопствених империја. У том периоду, Француски народни фронт не само да је одбио било какву реформу вредну помена својим колонијалним подређенима [субјецтс], већ је и растурио Етоал норд-африкен (Северноафричка звезда, Етоиле Норд-Африцаине), пролетерски покрет у Алжерији.

Сви су врло добро знали да је политика "не мешања" била само фарса. Лондон је прогласио недељу дана након пуча да неће доставити оружје тадашњој легалној Шпанској влади и додао да ће остати неутралан уколико се Француска умеша. Демократска Енглеска је поставила републику и фашизам на исти ниво. Француска је послала Блуму и Торесу (Тхорез) неколико авиона, док су Италија и Немачка послале целе дивизије у пуној опреми. Што се тиче Интернационалних бригада, које су биле под командом Совјетске Уније и комунистичке партије, њена цена је била уклањање свих противника стаљинизма међу радничком класом. Почетком 1937., после првих пошиљки оружја, Каталонија је склонила Нина са положаја саветника министарства правде.

"Војна историја", ограничен поглед на историју као на след битака, топова и стратегија, јесте ретко када била тако неспособна да објасни ток непосредног "друштвеног" рата чију је унутрашњу динамику одређивао и обликовао антифашизам. Револуционарни елан је испрва сломио елан националиста. Онда су радници прихватили законе [легалитy]: конфликт је најпре гурнут у безизлазан положај, а затим је институционалисан [инстутионализед]. С краја 1936. па надаље милицијски редови заглибили су се при опсади Сарагосе. Држава је наоружавала само јединице у које је имала поверења, тј. за које је знала да неће конфисковати имовину. Револвер је већ почетком 1937. важио за луксуз у ПОУМ, која се борила против франкиста само старим пушкама. У градовима милиција је сретала перфектно опремљене регуларне снаге. Фронтови су се заглибили, као што је то био случај са пролетерима и полицијом у Барселони. Републиканска победа код Мадрида био је последњи трзај. Недуго затим је влада издала наређење да се разоружају специјалне трупе. Наредба није имала у почетку ефекта, али је показала сад већ нескривену вољу да се разоружа народ. Разочарење и сумњичавост удавили су морал. Рат је све више прелазио у руке експерата. Република је на крају све више губила тло међу масама, док су друштвени садржај и револуционарна слика на антифашистичкој страни бивали све блеђи и блеђи.

Сваки пут када сведемо револуцију на рат, ми онда поједностављујемо и лажирамо друштвено питање: алтернатива се тада састоји само од пораза или победе и ко је "најјачи". На крају се све врти око дисциплиноване војске, надмоћније логистике, способних официра и подршке савезника, чије политичке ставове не би требало да претерано преиспитујемо. Најчудније је што то значи да се сукоб одаљава од свакодневног живота. Посебна особеност ратовања је што нико не жели да га изгуби већ да се оно заврши, што важи чак и за оне који учествују у њему. За разлику од револуције, рат не прелази границе мога прага осим у случају пораза. Када се борба против Франка претворила у пуки војни сукоб, она више није била лична ствар, изгубила је своју непосредну стварност и постала је мобилизација одозго, као и у билом ком другом рату. Број добровољних регрута је опао после јануара 1937. и грађански рат је зависио на обе стране једино од обавезне војне службе. Члан милиције који се придружио својој колони у јулу 1936. и који би је напустио годину дана касније из гађења према републиканској политици, могао је да буде ухапшен и стрељан као "дезертер"!

Иако су историјски услови били битно другачији, војна еволуција од устанка преко милиције до регуларне војске потсећа на антинаполеонску "гериљу" како ју је Маркс описао:

Када упоредимо три периода гериљског ратовања са политичком историјом Шпаније, приметићемо да они представљају три одговарајућа степена до којих је контрареволуционарна држава обуздала народни дух. У почетку се цео народ буни, онда гериљске скупине настављају рат слабог интензитета које подржавају целе провинције; на крају постоје само скупине без икаквог јединства, које су увек на граници да постану бандити или да се уклопе у регуларне јединице." (9)

За 1936. важи исто што и за 1808.: развој војне ситуације не може да се објасни искључиво или претежно науком ратовања, већ је она одређена односом политичких и друштвених сила и њиховом мењању у антиреволуционарном правцу. Компромис на који је пристао Дурути и потреба за уједињењем по сваку цену само је донела победу прво републиканској држави (над пролетаријатом), па онда франкистичкој држави (над републиком).

У Шпанији је започела револуција, али се изврнула у своју супротност када су пролетери, убеђени да они држе власт, поверовали и препустили држави да се бори против Франка. На таквој основи, огроман број субверзивних иницијатива и мера у производњи и свакодневном животу пропао је због просте и ужасавајуће чињенице - све оне су се одвијале у сенци недирнуте државне структуре. Прво су је држали по страни, али је она касније ојачала због потребе за ратом против Франка - парадокс који већина тадашњих револуционарних група није схватала. Друштвене промене, без којих је револуција само мртво слово на папиру, морају да се отворено супротстављају држави да би могле да се рашире и устоличе.

Проблем је био што је после јула 1936. само привидно постојала двојна моћ. Инструменти пролетерске власти који су произашли из устанка и они који су касније избегли социјализацију нису само толерисали државу већ су јој препустили главну улогу у борби против Франка, као да је било неопходно да се прође кроз државу да би се победио Фрнанко. У "реалистичком" смислу, пут традиционалних војних метода које је прихватила екстремна левица (укључујући ту ПОУМ и ЦНТ) у име делотворности скоро увек се показао као неефиктаван. Људи се и даље жале на ту чињеницу, 60 година касније. Демократска држава је исто толико непримерно средство за оружану борбу против фашизма као и за мирно спречавање његовог доласка на моћ. Држава се нормално противи друштвеном рату и више се плаши побратимљења супарничких страна него што га подржава. Када су се антифашисти у Гуадалахари обратили као радници Италијанским војницима послатим од стране Мусолинија, група Италијана прешла је на њихову страну. То је остао изузетак.

Од битке за Мадрид (март 1937.) до коначног пада Каталоније (фебруар 1939.), леш абортиране револуције трунуо је на бојиштима. О ономе што се десило у Шпанији можемо да говоримо као о рату, али не и као о револуцији. Главна сврха овог рата била је решење капиталистичког проблема: стварање легитимне Шпанске државе која би требало да развије свој национални капитал притом држећи масе у шаци. Надреалиста и (касније) троцкиста, Бенџамин Пере (Бењамин Пéрет), овако је прокоментарисао пораз:

"Радничка класа, која је изгубила из вида свој циљ, није више имала претераног разлога да гине бранећи буржоаски демократски клан против фашистичког клана, тј. када се ствар испита до краја, није хтела да се жртвује за одбрану англо-француског капитала од италијанско-немачког империјализма. Грађански рат је све више попримао облике империјалистичког рата." (Цлé, друго издање)

Исте те године, Бруно Рици (Бруно Риззи) приметио је сличну ствар у свом есеју о "колективном бирократизму" СССР:

"Старе демократије глумиле су антифашистичку политику да би успавани пас наставио да спава. Пролетери увек морају да буду мирни. ... старе демократије хране радничку класу антифашизмом у сваком тренутку. (...) Шпанија се претворила у покољ пролетера свих националности, само да би се смирили разуздани револуционарни радници и да би се продали производи тешке индустрије." (10)

Обе стране сачињавале су веома различите друштвене скупине. Када занемаримо да је буржоазија била присутна на обе стране, огромна већина радника и сиромашних сељака били су на страни републике, док су архаични и реакционарни слојеви (великопоседници, ситна буржоазија, свештенство) стали иза Франка. Оваква класна поларизација учинила је да република поприми прогресивни изглед, али то још увек не објашњава историјско значење сукоба, као што нам ни велико чланство социјалистичких или стаљинистичких партија које долази из редова радничке класе ништа не говори о њиховој природи. Те чињенице јесу истините, али споредне када се посматра друштвена функција ових партија: у ствари, пошто су спонтано настале, оне су могле да контролишу или да се супротставе сваком развоју пролетаријата. Исто тако, републиканска војска имала је доста радника, али за шта, са ким у по чијим наређењима су се они борили? На такво питање добијамо одмах и одговор - осим ако неко не мисли да је могуће да се бориш у савезу са буржоазијом против буржоазије.

"Грађански рат је најбољи израз класне борбе", записао је троцки у својем делу "Њихов и нас морал" (1938.). Ова Троцкијева тврдња је истинита, али под условом да томе додамо да је грађански рат од "Ратова религија" до данашњих сукоба у Ирској или Лебанону исто тако облик немогуће или поражене друштвене борбе: када класне противречности не могу да опстану као такве, оне избијају као идеолошки или етнички блокови који само још одгађају људско самоослобођење.

[уреди] Анархисти у влади

Социјалдемократија августа 1914. није "капитулирала" као боксер који баца пешкир: она је само ишла стопама моћног покрета који је био на речима интернационалистички, док је у стварности већ одавно у дубини постао националистички усмерен. СПД је имала највећи број гласова на изборима у Немачкој 1912., али је њена моћ досезала само до реформи унутар оквира капитализма и његових закона који су подразумевали колонијализам па и рат када је он постао једино решење за друштвене и политичке противречности.

Због тога не би требало да нас изненади интеграција шпанског анархизма у државу 1936. када не занемаримо његову природу: ЦНТ је био синдикат, без сумње један врло оригиналан, али ипак само синдикат, а антисиндикални синдикат не може да постоји. Функција мења орган. Какве год да су биле његове изворне идеје, сваки сталан организам чија је сврха да брани надничаре постаје прво посредник, па онда измиритељ. Чак и када је у рукама радикала и када се над њом врши репресија, институција тежи да измакне контроли базе и да се претвори у инструмент за ограничавање [модератинг инструмент]. Иако је био анархистички синдикат, ЦНТ је најпре био синдикат па тек онда анархистички. Свет је натерао да се раздвоје база и вође које су преговарали на шефовским столовима, али се ЦНТ у целини слабо разликовао од УГТ. Оба синдиката су радила на томе да модернизују и рационализују управљање економијом: да социјализују капитализам. Једна те иста линија повезује социјалистичко гласање у корист ратних кредита августа 1914. до учествовања анархистичких предводника у влади, прво у Каталонији (у септембру 1936.) па онда и у Шпанској Републици (у новембру 1936.). Малатеста је већ 1914. прозвао своје другове, међу којима је био и Кропоткин, "државним анархистима" јер су прихватили националну одбрану.

ЦНТ је дуго времена био уједно институционализован и субверзиван, али тај период се завршио општим изборима 1931. када је ЦНТ напустио своје антипарламентарно становиште и позвао масе да гласају за републиканске кандидате. Анархистичка организација се претварала у "синдикат који има намере да освоји власт" и који би "неизбежно водио у диктатуру над пролетаријатом" (П.I.Ц., немачко издање, децембар 1931.)

ЦНТ је склапао један компромис за другим, па се на крају одрекао антиетатизма [антистатисм, антидржавност?], који је био његова суштина постојања, чак и када су Република и њен руски савезник показали своје право лице у мају '37., а да не спомињемо све оно што је уследило у затворима и тајним ћелијама. Исто као и ПОУМ, ЦНТ је успешно резоружао пролетаријат позивајући их да одустану од своје борбе против званичне и стаљинистичке полиције која се спремала да их докрајчи. Као што је ГИЦ саопштио,

"(...) ЦНТ је био једна од најодговорнијих организација заслужних за слом устанка. Она је деморалисала пролетаријат у време када се овај кретао против демократских реакционара." (Рäте-Корресподенз, јун 1937.)

Неки радикали су се гадно изненадили када су их затворили у затвор којим је управљао њихов прејашњи анархистички друг који више није имао никакву праву контролу над оним што се дешавало између затворских зидова. Да ствар буде још гора [то адд инсулт то ињурy], делегација ЦНТ која је отишла у Совјетски Савез да затражи помоћ у материјалу није ни споменула или на било који начин протестирала против московских суђења.

Све за антифашистичку борбу! Све за топове и пушке!

Па и да је било тако, неки људи тврде да су анархисти по својој самој природи имуни на етатистички [државни] вирус. Зар анархизам није прастари непријатељ [арцх-енемy] државе? Јеста, али...

Неки марксисти могу да цитирају Маркса до бесвести када је реч о уништењу државне машинерије у француском грађанском рату или Лењина који је најавио у својем делу "Држава и револуција" да ће једног дана кувари управљати друштвом уместо политичара; ти исти марксисти после грозничаво заговарају државу када у њој виде покретача напретка или историјску неопходност. Они замишљају будућност као капиталистичко подруштвљавање само без капиталиста, као свет који још увек постоји на основама најамног рада, али овог пута је он егалитаран, демократизован и испланиран. Зато на крају прихватају државу (наравно само као прелазно решење) и прелазе на страну капиталистичке државе, за коју мисле да је лоша, али која се бори против друге, која је по њима још гора.

Анархизам тежи да прецени државну моћ зато што сматра да је ауторитет највећи непријатељ, али са друге стране истовремено потцењује инерцију државне силе.

Држава је чувар, али не и ствараоц друштвених односа. Она представља и уједињује капитал, али није ни његов покретач ни његова осовина. Анархизам закључио да шпанска држава губи своју садржину из непорециве чињенице да се шпански народ наоружао после јула '36. Садржина државе ипак нису институционализоване форме, већ њена функција уједињавања. Држава осигурава везе између људских бића које ови не могу или се не усуђују да створе међу собом и ствара мрежу услуга које су истобремено паразитске и стварне.

Иако је држава у лето 1936. изгледала да је слаба у републиканској Шпанији, она је наставила да постоји као оквир који је способан да сакупи парчиће капиталистичког друштва и да их касније поново склопи. У међувремену, она је и даље живела у друштвеном зимском сну. Онда је добила нов потстрек када су односи које је субверзија донела са собом почели да слабе или да се распадају. Она је оживела своје органе и преузимала је контролу када би то прилике дозвољавале над телима које је субверзија проузроковала. Људи су мислили да је она само празна љуштура, али се показало да није била способна само да оживи већ и да у ствари уништи паралелне облике власти кроз које се револуција најбоље остварила.

ЦНТ-ов коначни суд о њеној улози долази од идеје да влада није више држала власт, јер ју је де факто преузео раднички покрет.

"(...) влада није више сила која тлачи радничку класу, као што ни држава није више организам који дели друштво на класе. Ако чланови ЦНТ учествују у раду државе и владе, онда ће оне све мање да тлаче народ." (Солидаридад Обрера, новембар 1936.)

Анархизам не фетишизује државу ништа мање од марксизма и замишља да се она материјализовала у простору. Бланки (Бланqуи) је нападао са својом наоружаном скупином скупштине и бараке, али он бар није никада тврдио да његове акције имају поприште у пролетерском покрету већ у мањини која ће да пробуди људе. ЦНТ је стотину година касније створио од државе једног фантома који може да се пореди са стварношћу "друштвених организација" (тј. милиција и синдиката). Биће државе, њена главна сврха, састоји се у допуњавању недостатака "грађанског" друштва системом односа, веза, концентрацијом моћи, административне, полицијске, судске и војне мреже која је увек при руци за сваки случај у кризним временима, која увек спремно чека тренутак када ће истражни судија [полице инвестигатор] да крене да њушка по досијеима социјалних радника. За револуцију не постоји никаква Бастија, полицијска станица или градоначелникова вила коју би она требало да "заузме": њен задатак је да онеспособи или уништи све што таквим местима улива њихову садржину.

[уреди] Успон и пад колективизација

Величина и дубина индустријских и сеоских подруштвљавања после јула '36. историјски гледано није била случајна. Маркс је нагласио шпанску традицију народне аутономије и јаз између људи и државе који се показао у ратовима против Наполеона и револуцијама у 19. веку које су обновиле вековни комунални [цоммунал] отпор према династијској власти. Апсолутистичка монархија није довела до мешања слојева из којег би требало да проистекне стварање модене државе већ су постојеће снаге у земљи остале онакве какве јесу. За Наполеона је Шпанија можда представљала "леш", "али ако је шпанска држава била стварно мртва, онда је шпанско друштво било пуно живота" и "оно што ми зовемо државом у модерном смислу те речи се остварило само у војци упоредо са искључиво "провинцијским" начином живота народа." (11)

Шпанија из 1936. је већ имала грађанску револуцију иза себе и било је потпуно безнадежно да се очекује сценарио као онај из 1917., а да не спомињемо 1848. или 1789. Иако је буржоазија доминирала политиком, а капитал економијом, они су били далеко од стварајања, уједињеног унутрашњег тржишта и модерне државе односно још увек нису успели да си потчине друштво у целини и да одређују локални начин живота и његове особености. По Марксу су паралелно постојали 1854. једна "деспотска" држава и недостатак јединства који је ишао дотле да су постојале различите валуте и порези. Његова тврдња је и даље важила осамдесет година касније. Држава није могла да потстакне развој индустрије нити да спроведе аграрне реформе; њој није пошло за руком нити да извуче из пољопривреде профит за акумулацију капитала нити да уједини провинције, а још мање да сузбије пролетаријат у градовима и на селу.

Стога је било скоро природно да из шока у јулу '36. проистекне друштвени покрет на маргинама политичке моћи, али је његов комунистички потенцијал касније абсорбовала држава коју ју је овај занемарио. Први месеци револуције која је већ полако губила свој полет, али чија је величина вешто скривала њен неуспех, изгледали су као разједињен процес: свака област, комуна, предузеће, задруга и заједница успели су да умакну централној власти без да су је напали и почели су да живе другачијим животом. Анархизам, па чак и ПОУМов регионализам, били су пример шпанске посебности, о којој добијамо погрешну слику када посматрамо само њен "каснији", капиталистички развој. Осека морала 1937. није успела да сломи елан стотина хиљада радника и сељака који су преузели земљу, фабрике, своје комшилуке, села, који су одузимали имовину и подруштвљавали производњу са аутономијом и солидарношћу у свакодневном животу који је остављао велики утисак и на посматраче и на оне који су у свему томе учествовали. (12) Комунизам такође значи преузимање средстава за живот.

Нажалост, чак и када бројна дела и акције, које су каткад трајале и неколико година, доказују (као у Русији и Немачкој, свагде на један својствени начин) постојање комунистичког покрета који је изменио и изнова изградио цело друштво и то у запањујућем субверзивном обиму када поприми велике размере, она исто тако доказују да је његова судбина била запечаћена од лета 1936. па надаље. Рат у Шпанији показао је моћ револуционарних комунистичких односа и уређења у које је капитал успео да продре, али које он још увек није могао свакодневно да репродукује, као и њихову немоћ да спроведу револуцију сами од себе. Пошто је изостао напад на државу, они су били осуђени на успостављање различитих односа у делимичном самоуправљању које је задржало садржину и често облике капитализма, пре свега новац и поделу делатности на појединачна предузећа. Сваки пут када најамни рад опстане, он доприноси опстанку хијерархије функција и прихода.

Комунистичке мере могле су да униште друштвене основе обе државе (републиканске и националистичке) само да су решиле питање земљишта: више од половине популације гладовало је током 1930-тих. Субверзивна сила се изненада појавила и изгурала је на чело најпотлаченије слојеве, који су били уједно најудаљенији од "политичког живота" (на пример жене), али није имала снаге оде до краја и да збрише корене и гране система. Тадашњи раднички покрет у главним индустријским земљама постојао је у подручјима која је социјализовао капитал чија се владавина протезала кроз цело друштво. Она су била ближа комунизму због такве социјализације, али истовремено и много даљи због растварања свих односа у облик робе. Нови свет у овим земљама многи су замишљали као раднички или чак као индустријски свет.

Шпански пролетаријат је супротно томе наставио да се обликује капиталистичким продирањем у друштво које је било пре квантитативне него квалитативне природе. Из овакве стварности он је црпио и своју снагу и своју слабост, што може да се види у традицији и захтевима за аутономијом коју је представљао анархизам.

"У последњих сто година није било ни једног устанка у Андалузији који се није завршио стварањем комуна, заједничким коришћењем земље, укидањем новца и проглашавањем независности (...) анархизам радника није био много другачији. Они су такође захтевали пре свега могућност да самоуправљају својом индустријском заједницом и синдикатима, затим смањивање радног времена и потребног рада(...)" (13)

Један од главних пропуста и слабости био је став према новцу. "Нестајање новца" има смисла само када се не ради о замени једног мерила вредности другим (радни купони, на пример). Као и већина радикалних група, било да себе називају марксистима или анархистима, шпански пролетери нису видели у новцу слику стварних односа, већ алатку за мерење, направу за бројање, па су тако свели социјализам на другачије управљање истих категорија и основних делова капитализма.

Власт УГТ (која се противила колективизацији) над банкама није једини разлог што мере против робних односа нису уродиле плодом. Робни односи не могу да се спрече тако што ће да се затворе приватне и централне банке, већ само када су живот и производња организовани без посредства робе и када заједничка производња и живот постепено преовладају друштвеним односима у целини. Новац није "лоша страна" иначе "добре" производње коју треба истребити, већ слика робног карактера у свим аспектима живота. Он се не може укинути уништавањем симбола, већ само када размена нестане као друштвени однос.

Само су пољопривредни колективи успели стварно да укину новац, али су то често чинили уз помоћ локалне валуте, са купонима који су представљали "интерни новац". Понекад је новац предат колективу. Понекад су радници добијали ваучере у односу на величину њихових породица, а не у односу на количину минулог рада ("свакоме по потребама"). Понекад новац није има никакву улогу: добра су се делила. Егалитаристички дух је превладао као и одбијање "луксуза" (14). Савети, колективи и ослобођена села упркос томе нису могла да устоличе изван аутономних области производњу која за крајњи циљ није имала профит. Она су се пре или касније самоуништила или су тај посао обавили фашисти и ... републиканци. Јединице стаљинисте Листера су се посебно специјализовале за такву врсту делатности у Арагону. Одмах по уласку у село Каланда написали су на зиду: "Колективизација је крађа."

[уреди] Колективизација или комунизација?

Анархизам се још од Прве интернационале супротстављао идеји социјалдемократије да се компаније подржаве и предлагао је уместо тога колективно присвајање средстава за производњу. Обе перспективе имају исту основу: потребу за колективним управљањем, али чиме они хоће да управљају? Оно што је социјалдемократија спроводила одозго и уз помоћ бирократије, шпански пролетаријат је то радио почевши од базе, наоружан, где је свако био сваком одговоран и на тај начин је отео земљу и фабрике од специјализоване мањине која је управљала туђим радом и искориштавала друге. Укратко речено, супротно од заједничког управљања рудника угља од стране социјалистичких или стаљинистичких синдикалних званичника. Сама чињеница да колектив уместо државе или бирократије преузима производњу свог материјалног живота у своје руке није довољна сама по себи да се уклони капиталистички карактер тог живота.

Најамни рад значи пролаз активности кроз новчану форму. Новац, који ту активност уопште чини могућом, се притом и сам оплођава. Једнаке плате, колективно одлучивање о свему и замена новца за купоне није довољно да би се укинуо најамни рад. Оно што новац везује није никада слободно и пре или касније ће новац да загосподари њиме.

Конкуренција уместо удруживања на локалном нивоу значила је сигурну катастрофу. Када колектив укине приватно власништво унутар својих оквира, он је и даље посебно биће и приморан је као засебан елемент у глобалној економији, а то га чини приватним колективом, да купује и продаје, да тргује са спољашним светом и тако постаје предузеће које, хтело то оно или не, мора или да учествује у регионалној, националној и светској конкуренцији или да нестане.

Ми можемо само да се радујемо што је пола Шпаније доживело распад система: оно што је по владајућем мишљењу "анархија" неопходан је услов за револуцију, као што је Маркс својевремено записао. Субверзивни набој ових покрета ипак потиче од центрифугалне силе. Односи у заједницама који су поново заживели такође су свакога ограничили на своје село или своју четврт, као да им је намера била да се поново пронађе изгубљени свет и понижено човечанство [деградед хуманитy], да се комшилук радничке класе супротстави метрополису, самоуправна комуна огромном капиталистичком добру, прост сеоски народ комерцијализованом [цоммерциализед] грађанству; као да су хтели да супротставе сиромашне богатима, мало великом и локално интернационалном, а за то време су заборавили да је кооператива често само најдужи пут до капитализма.

Нема револуције без уништења државе. Одбијање [Беатинг офф] наоружаних банди, уклањање државних структура и навика, увођење нових начина комуникације и одлучивања - ништа од тога није могуће остварити када упоредо не тече комунизација [цоммунизатион]. Ми не желимо "власт": ми желимо моћ да променимо цео наш начин живота. Да ли онда можемо да замислимо да плаћамо за храну и смештај током овог историјског процеса који ће трајати више генерација? Када се од револуције очекује да прво буде политичка па онда друштвена, онда она ствара апарат чија је једина сврха да се бори против присталица старог света, тј. негативна функција репресије, систем контроле чији је једини садржај његов "програм" и који ће остварити комунизам оног тренутка када то услови буду дозвољавали. Овако револуција прави идеологију од саме себе и оправдава стварање специјализованог слоја који има задатак да надгледа надолажење и очекивање све блиставијег прекосутра. Пука суштина политике је што она не може нити жели да ишта мења: она само спаја раздвојено и не иде даље. Власт је ту, она управља, надгледа, смирује, тлачи: она јесте.

Политичка владавина (који за целу једну школу мисли представља проблем број један) проистиче из немогућностиљудских бића да се сама брину о себи и да сама организују своје животе и делатности. Ова владавина опстаје само путем радикалног осиромашења [диспоссессион] који је особен за пролетаријат. Када свако учествује у производњи свог постојања, тлачење и репресија државе неће више имати никаквог дејства. Држава је свемоћна зато што нам плаћени рад одузима средства за живот, производњу и комуникацију и стално врши упаде на наше емоционалне животе и на простор који је некада припадао само нама. Највећа гаранција да се неће појавити нове структуре моћи је да преузмемо у највећој могућој мери основе нашег постојања, на свим нивоима. На пример, иако није пожељно да свако производи сам своју струју у свом подруму, Левијатанова владавина потиче од чињенице да нас енергија (врло важна реч, синоним за енергију је моћ (поwер, примедба преводиоца)) чини зависним од индустријских комплекса (небитно да ли су нуклеарни или не) који неизбежно остају ван нашег домашаја и измичу тако свакој контроли.

Посматрати уништење државе као оружан сукоб против полиције и војске значи само побркати део и целину. Комунизам је прва од свих делатности. Начин живота у којем мушкарци и жене сами производе своје друштвено биће [еxистенце] паралише или спречава [реабсорб] избијање поделе власти.

Бодригину недоумицу: "Да ли да заузмемо фабрику или власт?" (Ил Совиет, 20. фебруар 1920) морамо да превазиђемо. Не треба да кажемо: "није битно ко управља производњом, да ли је то управни одбор или савет, јер је само важно да се производња одвија без вредности", већ: "докле год производња ради вредности постоји, докле год је она одвојена од остатка живота, докле год човечанство заједно не производи своја средства за постојање [еxистенце], докле год постоји "економија", сваки савет мора да изгуби власт и преда је управном одбору." Ту се ми разликујемо и од "совјетиста [цоунцилистс]" и од "бордигиста" и зато нас први називају бордигистима, а други совјетистима [цоунцилистс].

[уреди] Биланс XX. века

Шпански пораз 1936.-1937. суштински је истоветан руском поразу 1917.-1921. Руски радници су разумели да треба да заузму власт, али нису знали да је употребе за комунистичку промену друштва. Назадност, економски слом и интернационална изолација нису довољни да би објаснили развој у супротном смеру. Перспектива оживљавања сеоских комуналних [цоммунал] структура коју је скицирао Маркс и која је могла да се примени после 1917. на другачије начине, у то време нија била ни замислива. Ако оставимо по страни Лењинов хвалоспев тејлоризму и Троцкијево оправдавање војног рада, за скоро све бољшевике и огромну већину Треће интернационале, укључујући ту и комунистичку левицу, социјализам је значио капиталистичку социјализацију плус совјете, а слика пољопривреде будућности личила је на велика земљишна добра са демократском управом (главна разлика између немачко-холандске левице и коминтерне је што је левица узимала совјете и радничку демкратију за озбиљно, док су руски комунисти, што се касније показало у пракси, у њима видели само тактичке формуле.)

Бољшевици су најбољи пример шта се дешава са влашћу која је само власт и која се труди да опстане без превелике промене стварних односа.

Реформа се разликује од револуције не због тога што је револуција насилна, већ што она спаја устанак и комунизацију [цоммунизатион]. Руски грађански рат добијен је 1919., али је запечатио судбину револуције, пошто се победа над белима одвила без комунизације [цоммунизатион] друштва и на крају је из ње проистекла нова државна сила. У својој књизи "Браон фашизам, црвени фашизам" (1939.) О. Риле (О. Рüхле) показао је како је француска револуција изнедрила војну структуру и стратегију која је одговарала њеном друштвеном садржају. Она је ујединила буржоазију и народ док Руска револуције није успела да створи војску базирану на пролетерским принципима. Црвена армија коју је победила Пољска 1920. није имала скоро никакав револуционаран значај. Већ средином 1918. Троцки је то зажео у три речи: "ред, рад, дисциплина".

Онда је врло логично да је совјетска држава (из потпуне добронамерности, барем у почетку) покушала да се сачува и опстане по сваку цену, прво у виду светске револуције па онда због себе саме. Ускоро није било другог излаза до да се очува јединство друштва које се цепало по свим шавовима. Ово објашњава, са једне стране, уступке према ситним земљопоседницима [смалл пеасант пропертy] и реквизиције [реqуиситионс], који су водили само још даље од заједничког живота и производње, а са друге стране, репресију према радницима и свакој опозицији унутар партије.

Круг се затворио у јануару 1921. [Ин Јануарy 1921, тхе wхеел хад цоме фулл цирцле.] Револуционарни талас из 1917. који су покренуле побуне и основни демократски захтеви се завршио на исти начин - осим што је овог пута пролетере тлачила [репрессед] "пролетерска" држава. Власт која је отишла толико далеко да је масакрирала кронаштатске побуњенике (који су постављали само демократске захтеве) у име једног социјализма, који није остварила и која је себе притом оправдавала лажима и клеветама само је доказала да нема више никакав комунистички карактер. Лењин је физички умро 1924. али је револуционарни Лењин умро као вођа државе 1921., ако не и раније. Бољшевизам више није имао избора до да постане управљач капитализма.

Октобарска револуција се растворила у канибалистичком грађанском рату због преувеличавања [хyпертропхy] политике која је била потпуно обузета уклањањем препрека које није могла да сруши. Њен патос је био патос власти, неспособан да преобрази друштво, који се на крају дегенерисало у контрареволуционарну силу.

Пошто су напустили свој терен, пролетери су у шпанској трагедији постали заточеници сукоба где су иза оба фронта стајали буржоазија и држава. Од 1936. до 1937. пролетери у Шпанији се нису борили само против Франка, већ и против фашистичких земаља, против демократија и фарсе о "немешању", против своје сопствене државе, против Совјетског Савеза и против ...

"Италијанска" и "немачко-холандска" комунистичка левица (укључујући Матика (Маттицк) у САД) биле су међу реткима који су сматрали да је период после 1933. био крајње антиреволуционаран, док су многе групе (Троцкисти, на пример) стално предвиђале и виделе субверзивни потенцијал у Француској, Шпанији, Америци итд.

1937. је затворила историјски моменат који се отворио 1917. Од тада капитал није више трпео ни једну другу заједницу осим своје, што је значило да нису више могле да постоје трајне, радикалне и веће пролетерске групе. Гашење [демисе] ПОУМ био је крај последњег радничког покрета.

Они који узвикују прокапиталистичке и продржавне пароле неће бити најопаснија и најсуптилнија одбрана капитализма у следећем револуционарном периоду, већ они који увиђају где би могле да се појаве пукотине. Они неће хвалити ТВ рекламе и друштвено подјармљење [субмиссион], али ће зато предлагати промену начина живота... али, да би се то постигло, мораћемо прво да створимо истинску демократску силу. Уколико им пође за руком да преовладају ситуацијом, стварање ове нове политичке форме истрошиће енергију народа, злоупотребиће радикалне тежње и претвориће револуцију у идеологију тако што ће средство да замени за циљ. Са њима, као и са нескривеном капиталистичком реакцијом, пролетери могу једино да изађу на крај уз повећавање и појачавање конкретних комунистичких иницијатива, које ће наравно често ови да осуде као антидемократске или као... "фашистичке". Борба за стварање места и момената за ослобођење, који ће да омогуће аутономију покрета, не сме да се одвоји од практичних мера којима се мења начин живота.

["(...) ин алл паст револутионс, тхе моде оф ацтивитy хас алwаyс ремаинед интацт анд тхе онлy иссуе хас беен а дифферент дистрибутион оф тхис ацтивитy анд а редистрибутион оф wорк амонг дифферент персонс; wхереас тхе цоммунист револутион ис дирецтед агаинст тхе моде оф ацтивитy ас ит хас еxистед уп тилл ноw анд аболисхес wорк анд тхе доминатион оф алл цлассес бy аболисхинг цлассес тхемселвес, бецаусе ит ис царриед оут бy тхе цласс wхицх ис но лонгер, ин социетy, цонсидеред ас а цласс анд wхицх ис алреадy тхе еxпрессион оф тхе диссолутион оф алл цлассес анд алл натионалитиес, етц. wитхин социетy итселф (...)"] Карл Маркс, Немачка идеологија, 1845.-1846.

[уреди] Напомене:

Оригинал на француском: Qуанд меурент инсуррецтионс

Превод на енглески: Wхен инсуррецтионс дие

Превод на немацки: Wенн дие Ауфстäнде стербен

1 - Овај текст је скраћена и потпуно прерађена верзија предговора за збирку текстова Билан / Цонтре рéволутион ен Еспагне 1936 - 39, 10-18, 1979.

2 - Данијел Герин (Даниел Гуéрин), Фасцисме ет гранд цапитал, Ла Дéцоуверте; и Фронт Популаире, Рéволутион манqуéе, Ацтес Суд.

3 - А. Тасца, Наиссанце ду фасцисме, Галлимард. Цоммунисме ет фасцисме, Программе Цоммунисте. Ла Гауцхе цоммунисте д'Италие, Цоурант Цоммунисте Интернатионал.

4 - А. Паннекоек анд тхе Wоркерс' Цоунцилс, С. Брицианер, Телос и Тхе Дутцх Лефт, П. Боурринет

5 - V. Рицхардс, Лессонс оф тхе Спанисх Револутион, Лондон, 1953. М. Сеидман, Wоркерс Агаинст Wорк дуринг тхе Популар Фронт, УЦЛА, 1993.

6 - V. Алба, Спанисх Марxисм версус Совиет Цоммунисм: а Хисторy оф тхе ПОУМ (заједно са С. Шварцом (С. Сцхwартз)

7 - Каталонији у част, април 1938. Књига је 1951. продата тек у 1 500 примерака.

8 - Овај наслов сам позајмио од књиге Х. Пехтера (Х. Паецхер), Еспагне 1936 / Ла гуерре дéворе ла рéволутион, Парис, 1986. (прво издање 1938.)

9 - Карл Маркс

10 - Б. Риззи

11 - Карл Маркс

12 - Имеђу осталих, Орвел и M. Лоу и Ј. Бреа, Ред Спанисх Нотебоок, Цитy Лигхтс, Сан Францисцо, 1979.

13 - Г. Бренан, Тхе Спанисх Лабyринтх, Цамбридге, 1990.

14 - Ф. Боркенау, Тхе Спанисх Цоцкпит, 1937.