Уређујете Pad i uspon komunističkog pokreta (део)

==Kapitalizam i komunizam==

	Komunizam nije nikakav program koji bi trebalo da se sprovede u delo ili da nahodi druge da ga ostvare u praksi već je on jedan društveni pokret. Oni koji teoretski razvijaju i brane komunizam nemaju zbog toga nikakve prednosti u odnosu na druge osim jasnijeg razumevanja i preciznijeg izrazavanja. Kao i svi oni koji se teorijom ne bave posebno tako i ovi osećaju praktičnu potrebu za komunizmom. Oni nisu privilegovani, nisu nosioci znanja koje pokreće revoluciju. Sa druge strane, oni se ne plaše da bi mogli da postanu "vođe" kada otvoreno iskažu svoj stav. Komunistička revolucija je, kao i svaka druga revolucija, proizvod stvarnih potreba i uslova života. Reč je o skretanju pažnje na jedan postojeći istorijski pokret.

	Komunizam nije nikakav ideal: on već postoji, ali ne kao društvo, već kao težnja, kao zadatak da se ono pripremi. On je pokret koji pokušava da uništi uslove života određene najamnim radom putem revolucije. Diskusija o komunizmu nije akademska. To nije debata o tome šta sutra treba da radimo. Ona je sastavni deo skupa zadataka za bližu ''i'' dalju budućnost, među kojima je diskusija samo jedan od njih, pokušaj da se stekne teoretsko razumevanje. Te zadatke lakše i delotvornije rešavamo kada znamo kuda idemo. Ovde mi nije cilj da opovrgavam razne komunističke partije, razne socijalističke pravce, radničku levicu itd. čiji programi sve postojeće pojave današnjeg društva hoće da modernizuju i demokratizuju. Nije problem što ti programi nisu komunistički već što su kapitalistički.
	Ovaj tekst nije nastao iz želje da se nešto objasni, već se nekoliko ljudi skupilo sa namerom da ga objave iz razloga što se kroz protivrečnosti i praktične društvene borbe koje razdiru današnje društvo već nazire novo koje se razvija u stomaku starog i primorava ljude da toga budu svesni.

===A) Najamni rad kao društveni odnos===

U modernom društvu velika većina ljudi primorana je sasvim očigledno da prodaje svoju radnu snagu da bi preživela. Sve fizičke i intelektualne sposobnosti, koje se nalaze u ljudima, u njihovim ličnostima, za koje je potrebno da se pokrenu da bi se proizvodile korisne stvari, mogu da se upotrebe tek kada se prodaju za nadnicu. Kao i sva druga dobra, tako je i radna snaga roba. Najamni rad i trgovina nam se čine sasvim prirodni, izgleda nam kao da sve tako mora da bude. Ipak, uvođenje najamnog rada nije bilo moguće bez prisile propraćeno društvenim sukobima. Razdvajanje radnika od sredstava za proizvodnju, što je kasnije postala neosporiva činjenica i koju su kao takvu svi prihvatili, bilo je u stvari rezultat jedne duge evolucije i moglo je da se sprovedem samo uz pomoć sile. Ekonomska i politička vlast [violence, Gewalt] oduzimala je imovinu u Engleskoj, Francuskoj i Holandiji od 16. veka zanatlijama i seljacima, vršila je odmazdu [unterdrücken] nad prosjacima i lutalicama i prisiljavala je siromašne na najamni rad. U 20. veku, izmeđju 1930. i 1950., Rusija je morala da uvede zakon o radu koji je uključivao smrtnu kaznu da bi organizovala preobražaj milona seljaka u industrijske najamne radnike u roku od samo par decenija. Na prvi pogled potpuno normalne činjenice (da pojedinac ima samo svoju radnu snagu koju mora da prodaje nekom preduzeću radi preživljavanja, da je sve samo roba i da se u centru društvenih odnosa nalazi trgovina) jesu proizvod jednog dugog i nasilnog procesa. Pomoću svog školskog sistema i ideološkog i političkog života današnje društvo skriva nasilje iz prošlosti i sadašnjosti na kojem ovakvo stanje počiva. Ono skriva i svoje poreklo i mehanizme koji mu omogućavaju da funkcioniše. Sve izgleda kao da je rezultat slobodnog ugovora između pojedinca, kao prodavca svoje radne snage, i fabrike, prodavnice ili kancelarije. Postojanje robe nam se čini samo po sebi razumljivim i prirodnim, ali ono povremeno uzrokuje manje ili veće katastrofe. Roba se uništava da bi joj se podigla cena, postojeći kapaciteti se ne koriste, dok se osnovne potrebe ne namiruju. Oba stuba modernog društva, trgovina i najamni rad, nisu samo uzrok povremenih i stalnih nepogoda, već su stvorili i uslove koje jedno drugačije društvo čini mogućim. Najvažnije u toj priči je da oni primoravaju veliki deo sadašnjeg sveta da se buni protiv njih i da ostvari tu mogućnost, odnosno komunizam. Svaka ljudska radnja je po definiciji društvena. Ljudski život postoji samo u grupama, u mnogobrojnim vidovima udruživanja. Reprodukcija uslova života od početka je kolektivna radnja, ona podrazumeva reprodukciju samih ljudi kao i reprodukciju sredstava za život. Poneke životinje koriste alatke, ali samo ih čovek pravi. Između pojedinca ili grupe i ispunjenja potreba stupa posredovanje proizvodnje, rada, koji stalno menja njihove načine života i okolinu. Drugi oblici života - pčele, na primer - same stvaraju svoje materijalne uslove, ali njihov razvoj stoji u mestu, barem koliko ih je čovek mogao da posmatra i studira. Rad je nasuprot tome uvek promenljivo prisvajanje i promena ljudske okoline. Odnos ljudi prema "prirodi" je onda odnos između ljudi i zavisi od proizvodnih odnosa kao i njihove ideje ili pogled na svet. Preuređivanje rada uporedo prati preuređenje društvenog konteksta u kojem se odvija, tj. ljudskih odnosa. Proizvodni odnosi u koje ljudi stupaju ne zavise od njihove volje: svaka generacija suočava se sa tehničkim i društvenim uslovima koje joj je ostavila prejašnja, ali ona može da ih menja unutar granica koje stanje materijalnih proizvodnih snaga dopušta. Ono što ljudi nazivaju "istorijom" ne dešava se samo od sebe: istoriju stvaraju ljudi, ali samo u okvirima datih mogućnosti. To ne bi trebalo da znači da svaka bitna promena u proizvodnim snagama automatski i odmah vodi u odgovarajuću promenu proizvodnih odnosa. Da je tako, ne bi bilo revolucija. Novo društvo koje se razvija u starom može da se pojavi i pobedi samo putem revolucije. Pritom ona uništava celokupne političke i ideološke strukture, koje su do tada omogućavale opstanak prevaziđenih proizvodnih odnosa. Najamni rad bio je nekada vid napretka, ali sada to više nije; on je odavno samo prepreka, čak i pretnja samom čovečanstvu. Iza materijalnih objekata, mašina, fabrika i radnika koji tamo svaki dan rade i stvari koje oni proizvode moramo da otkrijemo društveni odnos koji ih reguliše kao i njegovu neophodnu i moguću evoluciju.

===B) Zajednica i njeno uništenje===

Ljudi su u početku živeli u relativno samostalnim i raštrkanim grupama, porodicama (u najširem smislu reči; porodica je obuhvatala sve krvne rođake) i plemenima. Proizvodnju su u suštini sačinjavali lov, ribarenje i sakupljanje. Dobra se nisu proizvodila da bi se koristila ''posle'' razmene nakon iznošenja na tržište. Ona je bila direktno društvena, bez posredstva trgovine. Zajednica je delila po jednostavnim pravilima sve što bi stvorila i svako je direktno dobijao ono što bi mu dala. Nije postojala pojedinačna proizvodnja, to jest nije bilo podele među pojedincima, koji bi se tek posle proizvodnje opet ujedinili putem razmene, naime  pri upoređivanju različite, pojedinačno proizvedene robe. Zajedno se odlučivalo o poslovima (grupu je nužda na to primoravala) i njihovom izvršenju, a takva je bila i raspodela. 
Mnoga  ”primitivna” društva mogla su da akumuluraju viškove, ali ona to jednostavno nisu činila. Po rečima M. Salinsa (Marshall D. Sahlins), doba oskudice često možemo posmatrati kao doba izobilja sa dosta slobodnog vremena, iako između tadašnjeg i danasnjeg poimanja vremena ima malo sličnosti. Naučnici i etnolozi zapazili su da je potraga za hranom i njenim skladištenjem oduzimala samo mali deo dana. “Produktivna” delatnost bila je deo sveobuhvatnog [umfassende] odnosa prema grupi i njenoj okolini – ne postoji posao ili zanimanje, nema posebnih institucija sa ciljem da se ujedini društvo jer nema ni podele između “privatnog” i “javnog”. 
Kao što znamo, veći deo čovečanstva prešao je sa sakupljanja i lova na poljoprivredu i razvio je viškove koje je zajednica počela da razmenjuje. 
Ta cirkulacija bila je moguća samo putem trgovine. Trebalo je uzeti u obzir (ne u glavi, već u stvarnosti!) šta je zajedničko različitim proizvodima koja su tražena sa jednog mesta na drugo, a proizvodima ljudskog rada svojstvena suština je da su  oni rezultat određene količine pojedinačne kao i društvene energije. To je ''abstraktna'' osobenost rada koja ne stvara samo korisne stvari, već troši ujedno energiju naime ''društvenu''. Vrednost nekog proizvoda, nezavisno od njegove upotrebljivosti, jeste količina abstraktnog rada koji on sadrži u sebi; tj. količina društvene energije potrebna za njegovu reprodukciju. Pošto tu količinu možemo da merimo samo u vidu vremena, onda vrednost nekog proizvoda sačinjava neophodno društveno vreme i to prosečno datog društva u određenom trenutku njegove istorije.
Zajednica proizvodi sa porastom svojih delatnosti i potreba ne samo dobra, već i robu - dobra koja osim upotrebne dobijaju i tržišnu vrednost. Trgovina se najpre pojavljuje između zajednica, zatim se probija u zajednice i dovodi do porasta specijalizovanih delatnosti, zanata i društvene podele rada. Sama priroda rada se menja. Sa trgovinskim odnosom rad postaje dupli rad, jer uporedo sa upotrebnom proizvodi tržišnu vrednost. Rad ne čini više sastavni deo društvene delatnosti već postaje specijalizovana oblast odvojena od ostalog dela života pojedinca. Ono što on čini za sebe i za grupu razdvojeno je od onoga što čini zarad razmene dobara sa drugim zajednicama. Taj drugi deo njeogve delatnosti znači žrtvovanje, prisilu i gubljenje vremena. Društvo se raščlanjuje, deli se članove koji se bave različitim zanimanjima i na radnike i neradnike. U ovom stepenu razvoja zajednica više ne postoji.
Zajednici je potreban trgovinski odnos [Tauschverhältnis] da bi razvijala i zadovoljavala svoje potrebe, ali on ujedno uništava zajednicu. Trgovinski odnos navodi ljude da sebe i sve druge oko sebe vide samo kao liferante [dostavljače] robe. Upotrebljivost proizvoda kojeg pravim zarad razmene me više ne interesuje; mene od sada zanima samo upotrebljivost proizvoda koje zauzvrat dobijam. Čoveka koji mi ga prodaje ne interesuje njegova korisnost, jer je za njega jedino upotrebljivost prvog bitna. Ono što je za jednog tržišna vrednost za drugog je upotrebna i obrnuto <sup><a href=”#1”>1</a></sup>. Zajednica je nestala onog trenutka kada su njeni članovi počeli da se bave jedni drugima samo onoliko koliko je to bilo u njihovom materijalnom interesu. To ne znači da je altruizam bio pokretačka snaga primitivne zajednice ili da bi to trebalo da bude komunizam; ali u prvom slučaju pojedinačni interes navodi ljude da se udruže i zajedno delaju dok ih u drugom individualizuje  i primorava na međusobnu borbu. Pojavljivanjem razmene unutar zajednice rad nije više ostvarivanje potreba putem kolektiva već sredstvo pomoću koga je moguće zadovoljiti sopstvene potrebe od strane drugih ljudi. 
Dok je razvijala razmenu, zajednica je pokušavala da je ograniči, da kontroliše viškove ili da ih uništi ili da uvede stroga pravila po kojim bi se uredila cirkulacija dobara. Na kraju je ipak pobedila razmena. Tamo gde nije, zajednica nije bila aktivna i naposletku bi je drušstva koja su upražnjavala trgovinu priklještila [zerquetschen]. 
Dokle god se dobra ne proizvode odvojeno i dok ne postoji podela rada, ne možemo da ih poredimo jer se kolektivno proizvodi i raspodeljuje. Moment razmene, u kojem se radno vreme za dva proizvoda meri i u kojem se oni na odgovarajući način trampe, tada još ne postoji. Abstraktna osobenost rada nastaje tek kada to zahtevaju društveni odnosi, a ovo pak kada sa tehničkim napretkom razvoj proizvodnih snaga zahteva specijalizaciju ljudi po zanatima i razmenu unutar grupe kao i između drugih grupa koje su se razvile u države. Pod ovim pretpostavkama, vrednost, prosečno radno vreme, postaje merilo. Uzroci ove pojave su praktični odnosi između ljudi čije se stvarne potrebe  razvijaju. [Am Ursprung dieser Erscheinung liegen praktische Verhältnisse zwischen Menschen, deren wirkliche Bedürfnisse sich entwickeln.]
Vrednost ne nastaje zato što je sama po sebi merilo. Kada društveni odnosi primitivne zajednice bivaju zamenjeni proširenim i raznolikijim odnosima, vrednost se pojavljuje kao nezaobilazni posrednik između ljudskih delatnosti. Ne treba da čudi što je prosečno društveno neophodno radno vreme uzeto za merilo, jer je rad u ovoj fazi osnovni element pri proizvodnji bogatstva: on je osobenost svojstvena različitim poslovima, oni troše ljudsku radnu snagu nevezano za posebne načine na koje se ona koristi. Vrednost odgovara abstraktnom karakteru rada i predstavlja njegovu abstrakciju, njegov opšti i društveni karakter,  kada zanemarimo sve razlike između predmeta koje rad stvara.

===C) Roba===

Ekonomski i društveni napredak poboljšava efikasnost ljudske organizacije i njenu sposobnost da povezuje sastavne delove radnog postupka – pre svega radnu snagu. Onda se pojavljuju razlike (i protivrečnosti) između radnika i neradnika, između onih koji organizuju rad i onih koji rade. Prvi gradovi i veći projekti za navodnjavanje nastali su iz tog porasta efikasnosti proizvodnje. Trgovina se pojavljuje kao posebna delatnost: tako sada ima ljudi koji svoj život ne provode u proizvodnji nečega već posredovanjem između različitih delatnosti razdvojenih proizvodnih jedinica. Većina dobara su još samo roba. Da bi se koristile, da bi se ostvarila njihova upotrebna vrednost, njihova sposobnost da namire neku potrebu, ona moraju da budu kupljena, moraju da ostvare svoju tržišnu vrednost. Sa stanovišta društva ona više ne postoje iako su sačinjena od materijala i postoje kao konkretni predmeti. Ona ne smeju da se koriste. To dokazuje da roba nije samo neka stvar, već prvo i pretežno društveni odnos, kojim vlada konačna (ograničena) logika razmene, a ne logika ispunjavanja potreba.  Upotrebna vrednost je onda samo ''medijum'' [nosioc] vrednosti. Proizvodnja postaje oblast razdvojena od potrošnje, a rad od nerada. Vlasništvo je zakonski okvir koji deli delatnosti, ljude i proizvodne jedinice. U očima robovlasnika rob je samo roba; on kupuje čoveka da bi ovaj radio za njega. 
Posredovanje na nivou organizacije proizvodnje (razmena) prati posredovanje na nivou organizacije ljudi: država je neophodna kao sila koja drži elemente društva na okupu u interesu vladajuće klase. Potreba za ujedinjenjem se pojavila nakon rasturanja jedinstva primitivnog društva. Društvo je primorano da održava svoje jedinstvo stvaranjem institucije koju sama hrani.
Razmena biva vidljiva i konkretna pojavljivanjem novca. Abstrakcija,  odnosno vrednost, otelotvoruje se kroz novac, postaje roba i pokazuje težnju ka osamostaljenjem od svog porekla i od onoga što predstavlja: upotrebne vrednosti, stvarna dobra. Uporedimo to sa jednostavnom razmenom: x jedinica nekog proizvoda A za y jedinica nekog proizvoda B omogućava novcu da postane univerzalan gde sve može da se dobije za određenu količinu abstraktnog radnog vremena koje se kristalizovalo u novac. Novac predstavlja radno vreme abstrahovano od rada i pretočeno u čvrstu, merljivu formu koja se lako transportuje. Novac je vidljivo,  čak opipljivo!, otelotvorenje elementa zajedničkog za svaku robu – ne jedne ili par, već svake moguće. Novac omogućava njegovom vlasniku da naređuje radom u svakom trenutku i svugde na svetu. Sa novcem možemo da prevaziđemo međe vremena i prostora. U starom i srednjem veku u pojedinim velikim centrima bilo je uvek pokušaja stvaranja univerzalne ekonomije, ali oni nikada nisu u potpunosti uspevali. Uzmicanje imperija i njihovo uništenje ilustruju taj sled neuspeha. Tek je kapitalizam sa početka 16. veka (a ponajviše u 19. i 20. veku) stvorio neophodnu osnovu za trajniju univerzalnu ekonomiju.

===D) Kapital===

Kapital je proizvodni odnos koji stvara potpuno novu i krajnje efikasnu vezu između živog i minulog rada (koji je akumulirala prethodna generacija). Isto je kao i sa pojavom razmene: uspon kapitala nije rezultat nečije odluke ili plana, već posledica stvarnih društvenih odnosa, koji je posle srednjeg veka doveo do kvalitativno novog razvoja u određenim zapadnoevropskim zemljama. 
Trgovci su nakupili velike sume novca u različitim oblicima i stvorili su bankovne sisteme za njegovo skladištenje i pozajmljivanje. Te sume su mogle da se koriste: izumljene su prve (tekstilne) mašine, a hiljade siromaha (nekadašnji seljaci i zanatlije) izgubile su svoja sredstva za proizvodnju i bili su primorani da prihvate nov proizvodni odnos – najamni rad. Glavni preduslov bio je akumuliran rad skladišten u obliku mašina (i kasnije fabrika). Ovaj ''minuli'' rad morao je da se pokrene živim radom onih koji nisu bili u stanju da sakupe toliko sirovina i sredstava za proizvodnju. Do tada razmena nije bila ni motiv ni regulator proizvodnje. Sama trgovina i jednostavna proizvodnja (suprotno kapitalističkoj proizvodnji) nije mogla da obezbeti ravnotežu i trajnost koja je bila potrebna za podruštvljenje i ujedinjenje (unification) sveta. To se postiglo putem ''kapitalističke''  proizvodnje, a sredstvo do tog cilja bejaše baš ''proizvodnja'' koju je ova preuzela.
Rob nije prodavao svoju radnu snagu: njegov vlasnik bi ga kupio i posle je on bio primoran da za njega radi. U kapitalizmu sredstva za proizvodnju kupuju živ rad koji ih pokreće. Kapitalistu ne smemo da zanemarimo, ali onne igra glavnu, već sporednu ulogu: “Kapitalista kao takav samo je funkcija kapitala”, vođa društvene proizvodnje. Bitan je razvoj minulog rada od strane živog. Investirati i akumulirati – to su glavna načela[Leitspruch] kapitala (prioritet koji su takozvane socijalističke zemlje dale teškoj industriji dokaz je kapitalističkog razvoja). Cilj kapitala nije da akumulira upotrebne vrednosti. Kapital umnožava fabrike, železnice itd. samo da bi akumulirao vrednost. Kapital je prvenstveno skup vrednosti, abstraktnog rada koji se kristalisao u obliku novca, finansijskog kapitala [Finanzkapital], akcija, založnica itd. i koji teži rastu i širenju. Jedna suma X mora na kraju ciklusa da da X + dobit. Vrednost kupuje radnu snagu da bi se realizovala [verwerten].
Ova roba je nešto sasvim posebno, jer njeno korišćenje daje rad, tj. ''novu'' vrednost dok sredstva za proizvodnju samo prenose svoju sopstvenu. Na taj način se odvija proizvodnja dodatne vrednosti. Tajna izvora buržoaskog bogatstva leži u višku vrednosti, u razlici između vrednosti koju najamni radnik stvara i vrednosti koja je neophodna za reprodukciju njegove radne snage. Plata pokriva samo troškove reprodukcije (sredstva za preživljavanje, kako radnika tako ''i'' njegove porodice). 
Ovom analizom dolazimo do zaključka da odlučujuće pitanje [Springpunkt] nije prisvajanje viška vrednosti od strane kapitaliste kao pojedinca. Komunizam nema veze sa pretstavom u kojoj radnici dobijaju za sebe delimično ili u potpunosti višak vrednosti. To nije moguće već zbog jednog prostog i očiglednog razloga: pojedini resursi moraju da se upotrebe za obnovu opreme, za novu proizvodnju itd.; ali pre svega zato što suština problema nije prisvajanje prevelikog dela viška vrednosti od strane manjine. Kada bismo eliminisali ove ljude, a sistem ostavili po starom, tako da jedan deo viška vrednosti ide radnicima, a ostatak se ulaže u zajedničku i društvenu opremu, blagostanje [Wohlfahrt, welfare] itd. - što je u stvari program levice uključujući tu i zvanične komunističke partije – onda bi logika sistema vrednosti još uvek razvijala proizvodnju sa ciljem da se maksimalno realizuje. Dokle god društvo počiva na mehanizmu koji meša stvarni radni proces i proces realizacije, njime će vladati vrednost. Novina kapitala je osvajanje proizvodnje i sledno tome (od 19. veka veka pa nadalje) podruštvljavanje sveta [sa] industrijskim postrojenjima, transportnim sredstvima i brzim prenosom informacija. U kapitalističkom ciklusu je zadovoljavanje potreba samo nusproizvod, a ne pokretačka snaga mehanizma. Cilj je realizacija [Verwertung]: namiravanje potreba je u najboljem slučaju sredstvo, jer ono što se proizvede mora i da se proda.
Preduzeće je mesto i centar kapitalističke proizvodnje; svako preduzeće (industrijsko i agrarno [landwirtschaftlich]) služi kao tačka okupljanja[centar rotacije,Umschlagspunkt] određenog skupa vrednosti u lovu na rast [Wachstum]. Preduzeće mora da ostvari profit. Zakon profita ni ovde nema veze sa postupcima nekolicine “velikih” kapitalsta, a komunizam se ne sastoji u tome da se otarasimo debelih pušača tompusa koji sa cilindrom na glavi gledaju konjske trke. Nije reč o individualnim profitima kapitalista, već o prisili, o pravcu proizvodnje i društva[Ausrichtung; orijentaciji] nametnutim od strane sistema, o pravcu koji određuje šta ćemo raditi i šta ćemo konzumirati. Cela ta demagogija o bogatima i siromašnima samo zbunjuje i muti sliku. Komunizam ne znači otimanje novca od bogatih niti da revolucionari posle taj novac dele siromašnima.

===E) Konkurencija===

Preduzeća su jedno drugom konkurencija: na tržištu vlada bespoštedna borba svakog protiv svakog da monopolizuje tržište. Pokazali smo kako su se različiti aspekti ljudske delatnosti istorijski razdvojili. Trgovinski odnos doprinosi podeli društva na različite grane privrede, što opet potpomaže razvoj robnog sistema. PA ipak, danas čak i u razvijenijim zemljama ili na selu ne nailazimo na stvarno konkurenciju između jasno razdvojenih, ali stabilno podeljenih zanimanja (na primer: između pekara, obućara itd.). Kapitalizam ne znači samo podelu društva na različite privrede, već pre svega stalnu borbu između različitih delova iste privrede. Svaki skup vrednosti postoji samo oprečno drugim. Ono što ideologija naziva sopstvenom koristi i borbom svakog protiv svakog samo je neophodno upotpunjavanje jednog sveta u kojem čovek mora da se bori da bi prodavao. Ekonomsko nasilje i posledično oružano nasilje stoga su sastavni i neizostavni deo kapitalističkog sistema.
Konkurencija je u prošlosti imala pozitivno dejstvo: rasturila je granice feudalnih pravila i staležnih prinuda i omogućila je kapitalu da prodre u svet. Sada je ona samo crna rupa [Quelle der Verschwendung, source of waste], neupotrebljiva i/ili štetna proizvodnja se razvija jer se pre isplati, a proizvodnja bitnih dobara se sprečava kada se ponuda i potražnja ne podudaraju [if supply and demand conflict with each other].
Konkurencija je podela proizvodnog poretka na samostalne centre i suprotstavljene polove koji se trude da si dignu vrenost. Ni "organizacija" ni "planiranje" niti bilo koji vid kontrole ne mogu tome stati na kraj. Državna ili "narodna" vlast su obe nesposobne da reše problem. Konkurenciju ne pokreće sloboda pojedinca ili kapitalista već sloboda kapitala. On opstaje samo kada samoga sebe satire [verschlingen, devour] . Forma uništava svoju sadržinu da bi preživela kao forma i svoje materijalne činioce (živ i minuli rad) da bi preživela kao samooplođujuća vrednost.
Svaki od ovih različitih i suprotstavljenih kapitala ima osobitu stopu isplativosti. U potrazi za najvećom kapitali se kreću od jedne grane privrede do druge. Premeštaju se u najisplativiju i zanemaruju ostale. Kada se ova zasiti kapitalom, njena isplativost opada i kapitali se sele u neku drugu (iako stvaranje monopola utiče na ovu dinamiku, ono je još uvek ne ukida). Taj neprekidan proces u jednom datom društvu i trenutku dovodi do stabilizacije stope isplativosti oko prosečne stope. Svaki kapital teži da se oplodi, ali ne po stopi koju on ostvaruje u svom preduzeću već u odnosu na prosečnu društvenu stopu, proporcionalno uloženoj sumi. Tako ne iskorištava svaki kapital pojedinačno svoje radnike već celokupan kapital iskorištava celokupnu radničku klasu. U kapitalnim kretanjima on deluje kao društvena sila koja ima vlast nad celim društvom i na taj način postaje sveobuhvatan [totalitaran, koherentan] - uprkos konkurenciji kojom osporava samog sebe. Kapital se ujedinjuje i pretvara se u društvenu silu. U sukobima sa proletarijatom i drugim (nacionalnim) kapitalističkim jedinicama nastupa homogeno i totalitarno. On organizuje odnose i potrebe celog društva po svojim interesima. Ovaj mehanizam funkcioniše u svakoj zemlji: kapital konstituiše državu i naciju protiv drugih nacionalnih kapitala, ali i protiv proletarijata. Zbog suparništva kapitalističkih država rat preostaje kao poslednje rešenje problema nastalih zbog konkurencije između nacionalnih kapitala. Ne može da bude promene dokle god postoje proizvodne jedinice koje pokušavaju da podignu svoju vrednost. Šta se dešava kada ("demokratska", "radnička" ili "proleterska")  država satera sva preduzeća pod svoju kontrolu, ali ih istovremeno ostavi u obliku ''preduzeća''?<br>
Jedna mogućnost je da se državna preduzeća povinuju zakonima profita i vrednosti i onda se ništa nije ni promenilo. Druga je da se ona ne pridržavaju tih zakona, ali da ih i ne ukinu. Tada kola mogu samo još da krenu nizbrdo u susret katastrofi. <br>
Organizacija unutar preduzeća jeste racionalna: kapital nameće radnicima svoju despostku vlast. Napolju, na tržištu, gde se svaka firma sudara sa drugima, red postoji samo kao stalni i povremeno suzbijanje nereda, praćeno krizama i razaranjima. Jedino je komunizam u stanju da uništi ovu organizovanu anarhiju ukidanjem preduzeća kao zasebne jedinice.

===F) Kriza===

Kapital je sa jedne strane uzeo svet pod svoje okrilje, ali proizvodnja proističe iz delatnosti svakolikog čovečanstva. Sa druge tačke gledišta, svet ostaje podeljen na preduzeća u međusobnoj konkurenciji sa ciljem da proizvode ono što se isplati i ono što ona mogu da prodaju u najvećoj količini. Svako preduzeće teži da oplodi svoj kapital po što boljim uslovima i trudi se da proizvede više nego što tržište može da podnese, ali se uprkos tome nada se će sve to ipak prodati i da će ga zaobići vruć krompir prekomerne proizvodnje koji je dopao njegovim konkurentima. Iz tog razloga nastaje sektor privrede sa jednom jedinom svrhom - pospešivanje prodaje. Broj neproduktivnih fizičkih i umnih radnika zaduženih za cirkulaciju vrednosti povećava se sve više i više u odnosu na broj onih koji stvarno ''stvaraju'' vrednost. S tim što se ovde ne misli pod cirkulacijom na fizički protok dobara. Prevozna privreda [Transportindustrie] stvara realnu vrednost koju roba dobija kada se premesti sa jednog mesta na drugo i time se menja njena upotrebna vrednost: ona na kraju nije samo dostupna tamo gde je proizvedena, što naravno uvećava njenu upotrebljivost. Za razliku od ovakvog protoka, protok vrednosti ne odnosi se na fizičku promenu mesta. Neka stvar ne mora da se pomeri kada promeni vlasnika - ona i dalje ostaje u istom skladištu. Ona biva kupljena i prodana, ali se njena upotrebna vrednost uopšte ne menja i u tome je razlika u ovakvim radnjama. <br>
Problemi nastali prodajom, kupovinom i realizacijom vrednosti proizvoda na tržištu stvaraju jedan zamršen mehanizam kredita, banaka, osiguravajućih društava, reklamnih agencija itd. Kapital postaje štetočina koja usisava u sebe jedan veliki deo (koji se stalno uvećava) društvenih resursa zarad uprave nad vrednošću. Knjigovodstvo, važna funkcija u svakoj razvijenijoj društvenoj organizaciji, pretvara se u pogubnu i birokratsku mašinu koja nadjačava društvo i njegove prave potrebe umesto da pomaže da se one izmire. Kapital se sve više koncentriše i monopolizuje: monopoli ublažuju probleme prekomerne proizvodnje, ali ih u istom mahu pogoršavaju. Kapital može da se iz takve situacije izbavi još samo periodičnim krizama koje rešavaju problem tako što iznova prilagode ponudu potražnji (treba imati na umu da je ovde uvek reč o platežnoj potražnji; kapital zna samo za jedan način protoka dobara, za prodaju i kupovinu; on ni malo ne mari kada se ''stvarna'' potražnja ne ispunjava. Kapital naime stvara nedovoljnu proizvodnju [under-production] u odnosu na realne potrebe koje ne namiruje).<br>
Kapitalističke krize nisu samo kriza robe. To su i krize koje se pojavljuju kada se proizvodnja toliko usmeri i poveže sa vrednošću da vrednost počne njome da upravlja. Slika postaje jasnija kada se baci pogled na pretkapitalističke krize pre 19. veka. Loše žetve su vodile do opadanja poljoprivredne proizvodnje; seljaci bi kupovali manje industrijski proizvedenih stvari (kao na primer odeću) i tada još uvek slaba industrija našla bi se u teškoćama. Te krize su imale prirodne odnosno klimatske uzroke. Trgovci su ipak špekulisali pšenicom i taložili je po ambarima ne bi li podigli cene. Na kraju bi se pojavila glad. Već samo postojanje robe i novca uslovljava krize, jer vremenski deli dve radnje, upovinu i prodaju, jednu od druge. Sa stanovišta trgovca i novca koji teži da se umnoži, kupovina i prodaja kukuruza jesu dve različite stvari: njihovu vremensku razliku određuju stopa isplativosti i količina profita. U vremensko-prostornom odnosu u kojem su potrošnja i proizvodnja podeljene ljudi umiru u međuvremenu. Ali, u tom slučaju trgovina samo pogoršava krizu nastalu zbog prirodnih uslova. Tada je u pitanju pretkapitalistički društveni kontekst ili slab kapitalizam, kao u Rusiji ili Kini gde loše žetve još uvek imaju značajan uticaj na ekonomiju. <br>
Nasuprot tome, kapitalistička kriza nastaje kao posledica prisilnog jedinstva vrednosti i proizvodnje. Uzmimo na primer jednog proizvođača automobila. Konkurencija ga primorava da poveća produktivnost da bi dobio što bolji rezultat ("output") uz što manje ulaganja ("input"). Kada akumulacija ne ide u korak sa odgovarajućim padom proizvodnih troškova, tada dolazi do krize.<br>
Neka hiljade automobila stiže sa trake, pa čak i da im se nađe kupac, oni ne oplođavaju dovoljno kapital u odnosu na druge. U skladu sa tim firma onda mora da racionalizuje proizvodnju, više ulaže, pokušava da pokrije gubitke [Profitverluste] rasprodajama, da se iskobelja uz pomoć kredita ili stapanjem sa drugim preduzećima, država interveniše itd. Naposletku ona proizvodi kao da će potražnja zauvek da raste i pravi sve veće gubitke. <br>
Uzrok krize nisu zasićeno tržište ili velikodušne povišice, već pad profita (čemu svakako doprinosti radnička borba): kapitalu kao skupu vrednosti sve je teže da se povredni [valorizuje] po prosečnoj stopi isplativosti.<br>
Krize nisu samo primer kako se veze između upotrebne i prodajne [Tauschwert, vrednost pri razmeni?] vrednosti i veze između upotrebljivosti i "razmenljivosti" [exchangeability] lome u param parčad; one nisu samo dokaz da je logika ovog sveta potreba preduzeća da podignu svoju vrednost, a ne potrebe ljudi. Ta logika nije čak ni bogaćenje pojedinačnih kapitalista, kako to često površne kritike kapitalizma tvrde. Odlučujuća je razlika u odnosu na pretkapitalističke krize. One su se pojavljivale kao posledica neizbežne oskudice (loša žetva, na primer), koje su onda trgovački odnosi još samo pogoršavali. Moderne krize nemaju više neizbežan, racionalan razlog. One nemaju više uzročnike u prirodi već u društvu. Svi elemnti za privrednu delatnost jesu prisutni: sirovine, mašine, radnici; alimi ih ne koristimo ili to činimo samo delimično. To nisu jednostavno stvari, materijalni objekti, već je to društveni odnos. Oni ''postoje'' u ovakvom društvu ''samo onda'' kada ih vrednost spaja. To nema veze sa "industrijom", zahtevi proizvodnje su ovde krajnje nebitni. Reč je o društvenom odnosu preko kojeg trgovačka logika vlada celim proizvodnim kompleksom i strukturom drušzva (u onoj meri u kojoj je proizvodnja probila i porobila društvo). Komunizam ima za jedini cilj da uništi robne odnose i da iznova organizuje i preoblči društvo.<br>
Mreža preduzeća, kao centara i instrumenata u službi vrednosti, postaje sila koja vlada društvom. Sve zamislive ljudske potrebe (stanovanje, hrana, "kultura") postoje samo kada se potčine ovom sistemu, a on ih dobrim delom i oblikuje. Ljudkse potrebe ne određuju proizvodnju već proizvodnja određuje ljudske potrebe. Kancelarije se grade pre stanova, a mnoge kuće i hiljade stanova zvrje prazni većim delom godine jer samo njihovi vlasnici ili ljudi koji ih iznajmljuju, oni koji su te kuće i stanove "kupili" ili koji za njih "plaćaju" kiriju, smeju da u njima žive. Kada pogledamo situaciju po svetu, kapital zanemaruje poljoprivredu i razvija je samo tamo gde se ona isplati dok milioni ljudi gladuje. Automobilska proizvodnja razvija se u razvijenijim zemljama i preko potreba ljudi jer je toliko isplativa da dalje raste uprkos tolikoj nepovezanosti [neodrživosti? incoherence]. U nerazvijenijim zemljama fabrike se grade samo kada postižu prosečnu stopu isplativosti. Težnja ka prekomernoj proizvodnji zahteva u skoro svim razvijenijim zemljama neprekidnu i trajnu ratnu ekonomiju. Kada se za tim ukaže potreba, uprežu se razarajuće sile [destructive forces]  jer je rat poslednje sredstvo protiv krize. <br>
Najamni rad je tokom poslednjih decenija i sam postao protivrečan. On primorava jedan deo radništva da rinta po fabrikama; ostatak, mnogobrojan u zemljama kao SAD, radi u neproduktivnom sektoru čija se funkcija sastoji da olakšava prodaju i absorbuje radnike otpuštene zbog mehanizacije i automatizacije. Na taj način se stvara masa potrošača i predstavlja još jedan način kriznog menadžmenta. Kapital prisvaja tehniku i nauku: u prodiktovnim granam usmerava istraživanja na oblasti koja mu donose najveću dobit; u neproduktivnim razvija menadžment i marketing. Time se čovečanstvo tendecialno deli na tri grupe: a) produktivne radnike, koje često njihov rad fizički uništava; b) neproduktivne radnike, koji pretežno stvaraju smeće i c) masu ljudi koji žive bez prihoda i plate, od kojih poneki žive u razvijenijim zemljama, dok najveći deo obitava u siromašnim; kapitalu nikako ne polazi za rukom da ih integriše; njih stotine hiljada umire direktno ili indirektno u ratovima prouzrokovanim kapitalističko-imperijalističkom organizacijom sveta.<br>
Poneke nazadnije zemlje se međutim razvijaju, ali taj razvoj je moguć samo uz delimično ili potpuno uništenje dotadašnjih načina života. Uvođenje robne ekonomije otima siromašnim seljacima njihova sredstva za život i tera ih u bedu prenaseljenih gradova. Samo malobrojnima se "posrećilo" da rade po kancelarijama ili fabrikama; ostali su slabo zaposleni [Unterbeschaeftigt] ili bez posla.

===G) Proletarijat i revolucija===

Kapital stvara mrežu preduzeća čija je jedina svrha i osnova postojanja profit, a štite ih države koje su ništa više do puke antikomunističke organizacije; istovremeno kapital stvara masu pojedinaca koji su primorani da ustanu protiv kapitala. Ta masa nije homogena, ali će se ujediniti u komunističkoj revoluciji iako neće svi njeni delovi odigrati istu ulogu. <br>
Revolucija je posledica stvarnih potreba. Ona se pojavljuje kada materijalni uslovi života postanu nesnošljivi. To važi takođe i za proletarijat koji je kapital načinio. Veliki deo svetskog stanovništva ne poseduje sredstva za proizvodnju i primoran je da prodaje svoju radnu snagu da bi preživeo. Neki je prodaju i pritom su produktivni. Drugi je isto tako prodaju, mada nisu produktivni. Treći pak ne mogu ni da je prodaju: kapital kupuje živi rad samo kada ima izgleda da se uveća, u suprotnome su ovi isključeni iz proizvodnje. <br>
Subverzivno u proleterskoj situaciji se ne razaznaje kada se proletarijat poistoveti sa fabričkim ili fizičkim radnicima ili sa siromašnima. Proletarijat je nagacija ovog društva. To nije skupina siromašnih, nego očajnih ljudi bez imovine (na francuskom: les sans-réserves, na italijanskom: senza riserve), koji nemaju šta da izgube osim svojih lanaca; ljudi koji su ništa, koji nemaju ništa i ne mogu da se samooslobode, a da u istom mahu ne unište celokupno društveno uređenje. Proletarijat je razlaganje i poništenje sadašnjeg društva, jer mu je ono otelo skoro sve njegove pozitivne aspekte. Stoga proletarijat takođe predstvalja svoje samouništenje.<br>
Sve teorije (bilo građanske, fašističke, staljinističke, levičarske ili radikalno levičarske) koje veličaju proletarijat, ovakav kakav je, i zahtevaju od njega da odigra pozitivnu ulogu, da odbrani vrednosti i obnovi društvo, jesu u suštini kontrarevolucionarne. Slavljenje proletarijata postalo je najefikasnije i najopasnije oružje kapitala. Većina proletera je loše plaćena i mnogi rade u proizvodnji, ali ih ne čini proletarijatom to što su slabo plaćeni proizvođači već što su "odsečeni", otuđeni, što nemaju kontrolu nad svojim životom ni nad smislom svog rada koji vrše da bi zaradili za život.<br>
Definicija proletarijata ima malo veze sa sociologijom. Teorije o "proletarijatu" prerastaju u metafiziku kada se zanemari mogućnost komunizma. Kad god se proletarijat samostalno umešao u društvene tokove, nastupao je kao negacija postojećeg reda, nije mu pružao pozitivne vrednosti ili ulogu već je uvek tražio nešto drugačije.<br>
Pošto proletarijat proizvodi vrednost, on takođe može da odstrani svet koji se na njoj bazira; on obuhvata i nezaposlene i domaćice, jer kapitalizam ove prve zapošljava i otpušta, a koristi rad onih drugih da poveća celokupnu masu isceđene vrednosti.<br>
Međutim, buržoazija nije vladajuća klasa samo zato što je bogata dok ostatak društva nije. Baš zato što su buržoazija oni se bogate, a ne obrnuto. Oni su vladajuća klasa jer kontrolišu ekonomiju - svoje zaposlene isto kao i mašine. Strogo gledano, vlasništvo je samo jedan od oblika klasne vlasti koji se pojavljuje u posebnim varijantama kapitalizma.<br>
Proletarijat nije radnička klasa već pre klasa kritike rada. On je uvek sadašnje uništenje starog sveta, ali samo potencijalno; ono postaje realno samo u situacijama društvenih tenzija i nemira, kada ga kapital prisiljava da bude zastupnik komunizma. On prerasta u subverziju vladajućeg društva tek kada se ujedini i samoorganizuje i to ne da bi sebe postavio namesto vladajuće klase, kao što je to uradila onomad buržoazija, već da bi ukinuo klasno društvo. Posle preostaje još samo jedan jedini društveni činioc [agent] - čovečanstvo.<br>
Izuzev takvog jednog konfliktnog perioda i vremenu koje mu prethodi, proletarijat je sveden na element kapitala, zupčanik u mehanizmu (kapital upravo veliča baš ''taj'' aspekt u kojem se radnik slavi samo kao deo postojećeg društvenog poretka).<br>
Radikalna misao nije operisana od "radnicizma", ali ona barem ne drži hvalospeve radničkoj klasi niti u fizičkom radu vidi blagoslov. Produktivnim radnicima pridaje odlučujuću (ali ne isključivu) ulogu, jer njihovo mesto u proizvodnji ih stavlja u pogodniji položaj za revolucionisanje. Samo tako posmatrano radnik u plavom (često nosi beo kombinezon ili kravatu) igra glavnu ulogu dokle god mu društvena funkcija omogućava da ispuni zadatke drugačije od drugih. Međutim, sa rastom nezaposlenosti, sve težim radnim uslovima, produženjem obrazovanja, sve češćom prisilom na doškolovanje u svakom životnom dobu ili prevremu penziju, sa padom broja stalno ili povremeno zaposlenih teže je razlučiti rad od nerada.<br>
Uskoro ćemo se naći u fazi rastvaranja [disolucije] sličnoj onoj o kojoj je Marks govorio u svojim ranim spisima. U svakom periodu snažnih istorijskih društvenih zemljotresa (tokom 1840ih ili posle 1917.) proletarijat oslikava gubitak društvenih veza (deo radničke i srednje klase doživljava društveni pad ili og toga strepi) i slabljenje tradicionalnih vrednosti (kultura prestaje da bude veliki ujedinitelj). Životni uslovi starog društva već su negirani u proleterskim. Ni hipici ni pankeri već moderan kapitalizam pravi od radne etike licemerje. Vlasništvo, porodica, nacija, moral i politika u građanskom smislu sve više se raspadaju u proleterskim uslovima.

===H) Nastanak ljudske zajednice===

Primitivna zajednica je presiromašna i preslaba da bi iskoristila mogućnosti rada. Ona zna samo za rad u neposrednom obliku. Rad se nije kristalizovao, nije se staložio [akumulisao] u alatkama; samo mali deo minulog rada biva skladišten. Kada se to rasprostrani, razmena postaje neophodna: proizvodnja radi cirkulacije može se meriti samo apstraktnim radom odnosno prosečnim radnim vremenom. Živ rad je osnovni element, a radno vreme njegova mera. Radno vreme se potom materijalizuje u obliku novca; jedna klasa počinje da izrabljuje druge, prirodne katastrofe se pojačavaju. Znači uspon i pad država i ponekad carstva, koji mogu da se šire i rastu samo u međusobnoj borbi. Ponekad se prekidaju trgovinski odnosi između različutuh delova civilizovanog (tj. trgovačkog) sveta sa propašću jednog ili više carstva. Jedna takva pauza u razvoju može da potraje i po nekoliko stotina godina, a tada nam se čini da ekonomija nazaduje u pravcu naturalne [subsistenz] privrede.<br>
U tim vremenima čovečanstvo ne raspolaže nikakvim proizvodnim aparatom te bi iskorišćavanje [exploitation] ljudskog rada bilo beskorisno ili čak katastrofalno. Uloga kapitalizma se sastoji u skladištenju minulog rada. Postojanje jednog celog industrijskog kompleksa, celokupnog fiksnog kapitala, dokaz je da se društveni karakter ljudske delatnosti na kraju otelotvorio u instrumentu koje nam neomugaćava baš da stvorimo raj na zemlji, ali ipak nudi nekakav razvoj koji iz postojećih sirovina pokušava da izvuče maksimum radi namirenja potreba i stvaranja novih sirovina radi novih potreba. Kada ovaj industrijski komplek postane suštinski pokretač proizvodnje, onda vrednost gubi značaj u svojoj ulozi regulatora, ulozi koja je odgovarala fazi dok je živ rad još bio glavni činioc proizvodnje; vrednost više nije potrebna za proizvodnju. Katastrofalno je što je preživela i što se i dalje održava. Vrednost se materijalizuje u svim mogućim novčanim oblicima, od jednostavnih i prostih do najkomplikovanijih, ali ona proističe iz sveopšteg karaktera rada, iz energije, individualne i ujedno društvene, koju proizvodi i troši. Vrednost i dalje ostaje posrednig bez kog se ne može dokle god ta energija nije stvorila ujedinjen svetski proizvodni sistem; tada je vrednost samo prepreka i kočnica. Komunizam predstavlja kraj određenog sleda posredništva koja su pre bila neophodna (uprkos bedi koja ih je pratila) da bi se nakupilo dovoljno minulog rada koji bi ljudima omoguo da delaju bez njih. Vrednost je jedan vrsta takvog posrednika, a sada nam više ne treba nikakav element izvan društvene delatnosti koji bi je ujedinjavao i stimulisao. Akumulisana, produktivna infrastruktura treba samo da se prestroji i razvije. Komunizam upoređuje upotrebne vrednosti i po tome određuje koja će proizvodnja da se unapređuje. On ne mora da trasvodi sastavne delove društvenog života na isti imenioc (prosečno radno vreme). Komunizam organizuje svoj materijalni život na osnovu sukoba i usklađenosti potreba, što ne isključuje konflikte i katkad određene vrste nasilja. Ljudi neće postati anđeli, a i zašto bi?<br>
Komunizam znači nestanak svake vrste elementa neophodnog za ujedinjavanje društva tj. politike. On nije ni demokratski ni diktatorski. Naravno da je "demokratski" kada se pod tim izrazom smatra da svako snosi odgovornost za svu društvenu delatnost i to ne zato što je narodna volja da rukovodi društvom ili zbog nekog demokratskog principa već zato što je organizacija poslova stvar onih koji ih i obavljaju. A to se može ispuniti samo kroz komunizam, suprotno tvrdnjama demokrata, gde su svi elementi života deo zajednice, kada se ukinu sve razdvojene delatnosti i izolovana proizvodnja. To je moguće tek nakon što se vrednost uništi. Razmena između preduzeća isključuje mogućnost da kolektiv preuzme odgovornost za svoj sopstveni život (pre svega materijalni). Ciljevi vrednosti i razmene radikalno su suprotstavljeni ljudskim. Dženeral Motorsom, Vulvortom ili nuklearnom elektranom nikada ne može da se demokratski upravlja. Preduzeće prvo pokušava da se povredni [valorizuje, isplati] i ne prihvata ni jednu upravu osim one uz pomoć koje može da ostvari svoj cilj. Iz tog razloga su kapitalisti ''samo'' funkcioneri kapitala. Preduzeće diriguje svojim direktorima. Da bi se stekli uslovi za samoorganizaciju ljudi, robni odnosi koji svakog pojedinačno prisiljavaju da se prema drugima ophodi i u drugim ljudima vidi samo sredstvo kojim će zarađivati za ''svoj'' život. Problemi uprave su drugorazredni; apsurdno je misliti da će svako jedanput u životu rukovoditi društvom. Knjigovotstvo i upravljanje postaće delatnosti kao i svake druge - ko hoće, može i time da se bavi, ko neće, ne mora.<br>
"Demokratija, a tu svrstavam sve oblike države, jeste protivrečna, neistina, u suštini samo licemrje. Politička slobodfa je lažna sloboda, najgora vrsta ropstva, samo senka slobode i time najgora vrsta jarma. Isto važi i za političku jednakost, te se zato demokratija kao i svaki drugi oblik države mora rasturiti: licemrje raskrinkati, otkriti u njemu skrivene protivrečnosti i ropstvo koje se u njemu skriva, tj. otvoren despotizam spram prave slobode i jednakosti odnosno komunizma".<br>
U komunizmu nema smisla da se održava spoljašna prinuda koja ujedinjuje pojedince. Utopijskim socijalistima to nikada nije bilo jasno. Uprkos njihovim vrlinama i vizionarskim sposobnostima sve njihove predstave i zamisli o imaginarnom društvu zahtevaju veoma strogo planiranje i kvazi totalitarnu organizaciju. Utopijski socijalisti su pokušavali da stvore veze koje se ionako pojavljuju kada se ljudi dobrovoljno udruže u grupama. Da bi izbegli iskorišćavanje i anarhiju, utopijski socijalisti su organizovali društveni život uvek ''u napred''. Drugi odbijaju sa anarhističkog stanovišta takvu autoritarnost i žele da se društvo uvek iznova stvara [permanent creation]. Ali nije to problem: samo određeni društveni odnosi na određenom nivou razvoja materijalne proizvodnje čine harmoniju između pojedinaca mogućom i ujedno neophodnom (što uključuje i konflikte). Tek tada mogu pojedinci da ispune svoje potrebe, ali samo kada automatski učestvuju u funkcionisanju grupe umesto da budu samo njeno sredstvo. Komunizam nema potrebe da ujedini razdvojeno, jer nije više razdvojeno.<br>
To važi za ceo svet. Države i nacije bile su neophodne za razvoj, ali su sada reakcionarne organizacije, a podele koje održavaju samo su kočnica napretka: jedina moguća dimenzija je čovečanstvo. Suprotnosti između fizičkog i intelektualnog rada, između kulture i prirode imale su smisla. Podela na organizatore i radnike povećavala je radni učinak. Pri današnjoj tački razvoja nam to više ne treba. Podela rada je prepreka čija se protivrečnost provlači i često pojavljuje u svim sferama poslovnog, "kulturnog" i školskog života. Komunizam ukida podelu između radnika koji rintaju i onih koji gluvare po kancelarijama.<br>
Isto važi za suprotnost između čoveka i prirode. Pre je čovek mogao da podruštvi svet samo kada se odupirao vladavini "prirode", a danas je ugrožava. Komunizam je pomirenje čoveka i prirode.<br>
Komunizam je kraj ekonomije kao razdvojene i privilegovane oblasti od koje sve ostalo zavisi, mada je mrzimo i plašimo je se. Čovek proizvodi i reprodukuje uslove svog postojanja: još od raspada primitivnih zajednica, a u svom najrafinisanijem u obliku u kapitalizmu rad, tj. delatnost kojom čovek prisvaja svoju okolinu, postao je prisila, a suprotno od odmora, zadovoljstva ili "pravog" života. Taj stadijum je bio istorijski neophodan zbog stvaranja minulog rada putem koga možemo ukinuti ovo ropstvo. Uz pomoć kapitala je proizvodnja (= proizvodnja radi povećanja vrednosti) zavladala svetom. Ovde se radi o diktaturi proizvodnih odnosa nad drućtvom. Kada proizvodimo, mi žrtvujemo svoje životno vreme da bi tek ''posle'' toga uživali u životu. Zadovoljstvo nema obično nikakve veze sa vrstom posla; rad je postao samo sredstvo za preživljavanje. Komunizam raskida proizvodne odnose i spaja ih sa družtvenim. On ne zna za razdvojene aktivnosti, za rad koji je suprotan od igre. Neće više biti obavezno da se isti posao obavlja celog života ili da se bira između intelektualnog i fizičkog posla. Pošto akumulisan rad obuhvata celokupnu nauku i tehniku, istraživanje i rad, razmišljanje i delanje, učenje i posao biće jedno te isto. Neke poslove može svako da obavi, a generalizacija automatizacije izmeniće u potpunosti proizvodne delatnosti. Komunizam ne zagovara ni igru protiv rada niti  nerad protiv rada. Ovakva ograničena i necelovita slika joč uvek je deo kapitalističke stvarnosti. Delatnost kao proizvodnja i reprodukcija (materijalnih, afektivnih, kulutrnih itd.) uslova života jeste sama ljudska priroda.<br>
Čovek kolektivno stvara sredstva svog postojanja i menja ga. Mašina ne može da mu ih pruži: u tom slučaju bi se čovek sveo na stupanj jednog deteta koje se zadovoljava sa tim da dobija igračke bez znanja odakle one dolaze. Njihovo poreklo čak ni ne postoji u njegovoj predstavi - igračke su jednostavno ''tu''. Isto tako komunizam neće učiniti rad uvek ugodnim i zabavnim. Ljudski život znači napor i zadovoljstvo. Pa i rad jednog pesnika podrazumeva bolne momente. Komunizam može samo da ukine granicu između napora i zabave, stvaranja i odmaranja, rada i igre.

===I) Podruštvljenje===

Komunizam znači da čovečanstvo prisvoji svoje bogatstvo, a to opet znači da se to bogatstvo neizbežno menja, što zahteva uništenje preduzeća kao odvojene jedinice i zakona vrednosti: ne da bi se podruštvio profit, već da bi dobra mogla da cirkulišu kroz privredne centre bez posredstva vrednosti. Komunizam neće koristiti proizvodni sistem onako kako mu ga je kapitalizam ostavio. Ne radi se o tome da se odbace "loše" strane kapitala (profit), a da se zadrže "dobre" (proizvodnja). Kao što smo imali prilike da vidimo, vrednost i logika profita nameću određenu vrstu proizvodnje; razvijaju pojedine grane i zanemaruju ostale. Ko veliča privredni rast i proizvodnju, taj peva himne u slavu kapitala. <br>
Da bi se proizvodnja revolucionirala i da bi se preduzeća ukinula kao takva komunistička revolucija mora da se posluži proizvodnjom. Neko vreme tokom jedne faze će to biti njegova osnovna "poluga". Nije cilja da se preuzmu fabrike i da se tamo ostane te da se njima upravlja već da se iz njih izađe i da se povežu bez posredstva trgovine, što ih uništava kao preduzeća. Takvo kretanje započinje maltene samo od sebe smanjivanjem i ukidanjem razlika između sela i grada i podvojenosti industrije i ostalih sektora. <br>
Kapitalov životni cilj je gomilanje vrednosti: on fiksira vrednost u obliku nakupljenog, odnosno minulog rada. Akumulacija i proizvodnja postaju same sebi svrha, a sve se njima podređuje - kapital hrani svoje investicije ljudskim radom. Istovremeno se razvija neproduktivni rad. Komunistička revolucija je pobuna protiv ovakvog besmisla. Ona je takođe deakumulacija, ali ne da bi se vratila načinima življenja kakvih više nema već da bi postavila stvari na svoje mesto: do sada je čovek bivao žrtvovan investicijama, a danas je obrnuto moguće. Komunizam je oprečan produktivizmu i isto tako nespojiv sa iluzijom ekološkog razvoja unutar postojećih ekonomskih okvira. "Nulti rast" je još uvek rast. Zvanični glasnogovornci ekologije nikada ne kritikuju ekonomiju kao poređenje vrednosti; oni bi samo da uzmu pod kontrolu promenljive koje određuje novac.<br>
Komunizam nije nastavak kapitalizma u racionalnijem, efikasnijem, modernijem, pravednijem i kontrolisanijem obliku. On ne preuzima stare materijalne osnove onakvim kakvim ih je zatekao: on ih razara.<br>
Komunizam nije skup mera koje će se uvesti kada se osvoji vlast. On je pokret koji već postoji, ali ne kao način proizvodnje (ne mogu postojati komunistička ostrva u kapitalističkom društvu), već kao težnja čiji se uzroci nalaze u stvarnim potrebama. Komunizam čak nema ni pojma šta je to vrednost. Nije reč o tome da jednog lepog dana veliki broj ljudi počne da uništava vrednost i profit. Svi dosadašnji revolucionarni pokreti bili su u stanju da zamrznu društvo, ali su onda čekali da iz tog sveopšteg prekida nešto ispadne. Podruštvljavanje bi međutim pustilo u protok dobra bez zamene za novac, otvorilo bi vrata koja izoluju fabriku od njene okoline, zatvorilo bi one u kojima je radni postupak previše otuđujuć da bi se mogao tehničkim merama poboljšati, ukinulo bi školu kao mesta za specijalizaciju, koja petnaest godina dele učenje od prakse, razvalilo bi zidove koje primoravaju ljude da se zatvaruju u zatvore trosobnih porodičnih stanova - ukratko rečeno, ono bi raskrstilo sa svim vrstama podela.<br>
Mehanizam komunističke revolucije proističe iz borbe. Njen razvitak dovešće do tačke kada društvo pojedincima neće dopustiti nijednu drugu perspektivu i na taj način ih prisiljava da stvore nove društvene odnose. Kada nam se čini da poneke društvene borbe danas nikuda ne vode, to je zato što njihov ishod odnosno nastavak može da bude samo komunizam, bez obzira šta o tome njihovi učesnici trenutno misle. Čak i kada radnici postavljaju svoje zahteve oni često dođu do tačke kada nema nijednog drugog rešenja do nasilnog konflikta sa državom i njenim pomoćnicima, sindikatima. U tom slučaju oružana borba i ustanak sadrže u sebi primenu jednog društvenog programa i korišćenje ekonomije kao oružja (videti gore, o proletarijatu). Vojni aspekt, koliko god bio bitan, zavisi od društvenog sadržaja borbe. Da bi pobedio svoje neprijatelje na vojnom nivou, proletarijat menja - nezavisno od svojeg stanja svesti - društvo na komunistički način.<br>
"Moderno vođenje rata kao preduslov ima emancipaciju građanstva i seljaka, ona je ''vojni izraz'' te emancipacije. Emancipacija proletarijata imaće takođe svoj poseban vojni izraz i stvoriće jedan do sad neviđen, nov način ratovanja. Već se može odrediti vrsta materijalne osnove tog novog načina vojevanja."<br>
Do danas borbe nisu dostigle stadijum u kojem bi njihov vojni razvoj učinio pojavu novog društva neophodnim. U najvažnijim društvenim borbama - u Nemačkoj između 1919. i 1921. - proletarijat nije dotle dosegao urpkos građanskom ratu. Ispod površine ovih sukoba, koji bi inače bili nebitni, komunistička perspektiva je bila prisutna. Buržoazija je bila u stanju da upregne oružja ekonomije u svoju korist tako što je podelila radničku klasu (nezaposlenošću, na primer). Proletarijat nije bio sposoban da upotrebi ekonomiju u svom interesu i borio se pretežno vojnim sredstvima. Došlo je čak do toga da se 1920. počela organizovati crvena armija, ali on nije nikada iskoristio oružje koje mu daje njegova društvena funkcija.<br>
Neki od "rajota" u SAD počeli su u drugačijem kontekstu sa društvenom promenom, ali najposle na nivou ''robe'', a ne samog ''kapitala''. Ovi ljudi su bili samo deo proletarijata i često nisu imali mogućnosti da se koriste proizvodnjom kao "polugom" jer su iz nje bili izopšteni. U fabrikama ih nije bilo. Komunistička revolucija podrazumeva akciju ''unutar'' preduzeća da bi ih uništila kao takve. Pobune u SAD zaustavile su se na nivou potrošnje i raspodele<sup><a href="#9">9</a></sup>. Komunizam ne može da se razvije bez napada na suštinu problema, jezgro, tamo gde se stvara višak vrednosti: u proizvodnji. On je koristi međutim samo kao polugu da bi je uništio.<br>
Ljudi bez zaliha [rezerva, imovine?] prave revoluciju. Primorani su da stvore društvene odnose koji se naziru u postojećem društvu. Taj raskid znači krizu koja može da se veoma razlikuje od one 1929. kada je velik deo ekonomije stao. Kada se društvo nađe u tolikim problemima da ne može više da izoluje borbe jedne od drugih, tada može da dođe do ujedinjenja različitih elementa koji se bune protiv najamnog rada. Komunistička revolucija nije ni okupljanje postojećih pokreta ni njihovo preobličenje intervencijom od strane "avant-garde". Takav mehanizam može samo da nastane u celom svetu, a prvo u pojedinim razvijenijim zemljama.<br>
Glavno pitanje ''nije'' osvajanje vlasti od strane radnika. Absurdno je zagovarati diktaturu radničke klase u sadašnjem stanju. Radnici, onakvi kakvi su sada, nisu u stanju da upravljaju bilo čime. Oni su naposletku samo deo mehanizma za povećanje vrednosti i potčinjeni su diktaturi kapitala. Diktatura postojeće radničke klase bila bi samo diktatura njenih predstavnika odnosno čelnika sindikata i radničkih partija. Takvo je stanje u "socijalističkim" zemljama - i program demokratske levice u ostalom delu sveta.<br>
Revolucija ''ima'' problem sa organizacijom, ali ona ''nije problem organizacije''. Sve teorije o "radničkoj vladi" ili "radničkoj vlasti" predlažu na kraju samo alternativna rešenja za krizu kapitala. Revolucija je prvo promena društva, tj. onoga što određuje odnose među ljudima i između ljudi i svojih sredstava za život. Organizacioni problemi i "vođstva" su manje bitni. Oni zavise od toga šta revolucija postigne. To važi kako za početak komunističke revolucije tako i za funkcionisanje društva koje iz nje nastaje. Revolucija se neće desiti kada 51% radnika bude revolucionarno nastrojen. Niti će započeti stvaranjem aparata za donošenje odluka. Kapitalizam je taj koji se stalno bavi problemima vođstva i menadžmenta. ''Oblik'' organizacije komunističke revolucije (i svakog drugog društvenog pokreta) zavisi od njenog sadržaja. Kako će se partija, organizacija revolucije, obrazovati odrediće ciljevi koje treba dostići. <br>
U 19. veku, a čak i za vreme Prvog svetskog rata, materijalni uslovi komunizma morali su prvo da se stvore u nekim zemljama (Francuska, Italija, Rusija itd.). Komunistička revolucija morala bi prvo da razvije produktivne snage, da uposli malograđanstvo i da rasprostrani industrijski rad do opšteg nivoa, po paroli: ko ne radi, neće dobiti ništa ni za jelo (što bi važilo samo za radno sposobne, naravno). Revolucija se ipak nije desila, a njena tvrđava u Nemačkoj je rasturena. Njene zadatke ispunio je od tada kapitalistički ekonomski rast. Danas postoji materijalna osnova za komunizam. Nema više potrebe da se neproduktivni radnici šalju u fabrike. Problem je postavljanje osnova za jednu drugačiju "industriju" koja bi se potpuno razlikovala od prethodnih. Mnoge fabrike moraće da budu zatvorene, a prisilni rad neće više biti deo svakodnevnice: hoćemo ukidanje rada kao delatnosti koja je odvojena od ostalog života. Bilo bi besmisleno ukinuti zanimanje đubretara kao posao koji neko mora godinama da obavlja kada se istovremeno ne ukine kompletan proces i logika stvaranja i deponiranja đubreta.<br>
Manje razvijene zemlje neće morati da prođu kroz fazu industrijalizacije. U mnogim delovima Azije, Afrike i Latinske Amerike kapital tlači radnike, ali ih nije potčinio svojoj "realnoj" vlasti. Stari oblici društvenog života u zajednici su opstali. Komunizam bi mnoge od njih oživeo, kao što je to Marks mislio o ruskim seoskim zajednicama, i to uz pomoć "zapadnih" tehnologija, koje bi se drugačije primenjivale. Takve oblasti bi se pokazale čak lakšim za podruštvljavanje nego ogromni, na auto prilagođeni i od ekrana zavisni "civilizovani" urbani prostori. Drugim rečima, radi se o procesu deakumulacije u celom svetu.

===J) Države i kako da ih se otarasimo===

Država je proistekla iz nesposobnosti ljudi da samoupravljaju svojim životima. Ona je, simbolično i materijalno, jedinstvo razvdojenog. Čim proleteri prisvoje sredstva za život, posredništvo sve više gubi funkciju. mada uništenje države nije automatski proces. Ona neće malo po malo nestajati što se oblast kojom ne upravlja tržište sve više širi. U stvari, takva jedna sfera bila bi lako lomljiva kada bi dopustila centralnoj državnoj mašineriji da i dalje funkcioniše kao u što se to desilo u Španiji 1936.-1937. Nijedna državna struktura neće odumreti sama od sebe.<br>
Podruštvljenje je stoga više od zbira direktnih delimičnih akcija. Kapital će biti potkopan od strane sveopšte subverzije u kojoj ljudi uzimaju svoje odnose u svoje ruke. Ali, ništa se bitno neće postići dokle god država i dalje bude imala vlast. Društvo nije jednostavna mreža krvnih sudova: odnosi su centralizovani u jednoj sili koja u sebi zbraja moć da se ovo društvo održi. Kapitalizam bi bio presrećan kada bi mi promenili svoj život na lokalnom nivou, dok bi on globalno nastavio svoju igru. Država kao centralna vlast mora da se isto tako centralnom akcijom uništi kao što i njena vlast mora da se svuda ukine. Komunistički pokret je antipolitički, a ne apolitičan<sup><a href="#11">11</a></sup>.

===K) Komunizam kao postojeći društveni pokret===

Komunizam nije samo jedan društveni sistem, način proizvodnje koji će postojati "posle revolucije". Ta revolucija je u stvari susret dva sveta: na jednoj strani stoje svi oni koji su odbačeni i isključeni iz pravog užitka, čiji je goli opstanak katkad ugrožen, ali koji su uprkos tome udruženi iz potrebe da stupe u kontakt, da delaju, da žive i prežive.<br>
Na drugoj strani je podruštvljena ekonomija na svetskom planu, ujedinjena na tehničkom nivou, ali istovremeno podeljena na jedinice primorane da rade jedna protiv druge da bi se povinovale logici vrednosti koja ih ujedinjuje i koja bi sve uništila da bi kao takva opstala.<br>
Svet robe i vrednosti, koji je trenutna osnovna struktura produktivnih snaga, pokreće njena sopstvena svrha; pretvorila se u nezavisnu silu i potčinjava svet pravih potreba svojim zakonima. Komunistička revolucija predstavlja raskid sa tim potčinjavanjem, a komunizam se bori protiv njega i suprotstavlja mu se još od začetka kapitalizma, a i ranije, ali bez izgleda za uspeh. <br>
Čovečanstvo je verovalo najpre da je izvor njegovih misli i predstava o svetu izvan njega samog. Ono je takođe verovalo da ljudska priroda ne može da se nađe u društvenim odnosima več u vezi sa elementom ''van'' stvarnog sveta (Bog) koji je stvorio čoveka. Isto tako, čovečanstvo, u svojim naporima da si prisvoji svoj okolni svet i da se prilagodi, moralo je da prvo stvori jedan materijalan svet, mrežu produktivnih snaga, ekonomiju, svet objekata koji ga tlači i vlada nad njim pre nego što ono može da taj svet prisvoji i prilagodi svojim potrebama i shodno time promeni. <br>
Komunistička revolucija je produžetak ''i'' prevazilaženje postojećih društvenih pokreta. Diskusije o komunizmu imaju obično pogrešnu polaznu tačku: one se sve vrte oko pitanja šta će ljudi ''posle'' revolucije da čine. Oni nikada ne dovode komunizam u vezu sa onim što se u trenutku diskusije dešava. Misle da ima jedan prelomni momenat: prvo se sprovodi revolucija, onda komunizam. Komunazam jeste produžetak stvarnih potreba koje se već danas manifestuju, ali nikuda ne vode, ne mogu da budu zadovoljene jer to ne sadašnja situacija ne dozvoljava. Danas postoje mnoge komunističke prakse i obrasci ponašanja: oni nisu samo izraz obimnog odbijanja postojećeg sveta, već pre svega pokušaj da se stvori nov. Dokle god nemaju uspeha, vide se samo njihove granice, samo tendencija, a ne i njihov nastavak (funkcija levičarskih grupacija sastoji se baš u tome da ''granice'' predstave kao ''ciljeve'' pokreta i time da ih pojačaju). U odbacivanju rada na pokretnoj traci ili u borbama skvotera komunistička perspektiva je prisutna kao pokušaj da se stvori "nešto drugo" i to ne samo na osnovu prostog odbacivanja modernog sveta (Hipi pokret), već kroz upotrebu i transformaciju onog što se proizvodi i troši. U takvim sukobima ljudi pokušavaju da prisvoje dobra bez logike trgovine, a prema dobrima se odnose kao prema upotrebnim vrednostima. Njihov stav prema tim stvarima i odnosima koje uspostavljaju među sobom da bi mogli da sprovedu akcije jeste subverzivan. Oni se i sami menjaju tokom takvih događaja. To "drugo", posle nastanka ovih akcija, u borbama je samo potencijalno prisutno bez obzira šta mislile ili želele njihove organizacije i nevezano šta govore levičari koji se uključuju i o tome teoretišu. Takvi pokreti neizbežno će steći na kraju svest i svojoj delatnosti da bi razumeli šta čine i kako to da rade još bolje.<br>
Oni koji već sada osećaju potrebu za komunizmom i diskutuju o tome ne mogu da intervenišu u tim borbama sa namerom da provuku komunističko jevanđelje ili da im predlože da se okrenu "pravim" komunističkim aktivnostima. Nisu potrebne parole, već objašnjenje pozadine i mehanizma borbi. Mi moramo samo da pokažemo ''na šta će biti  primorani''.