Discussion about terms of use is ongoing | 4th General Meeting

Из Anarhopedija / Анархопедија

Садржај 1 Фореwорлд 2 Капитализам и комунизам 2.1 А) Најамни рад као друштвени однос 2.2 Б) Заједница и њено уништење 2.3 C) Роба 2.4 D) Капитал 2.5 Е) Конкуренција 2.6 Ф) Криза 2.7 Г) Пролетаријат и револуција 2.8 Х) Настанак људске заједнице 2.9 I) Подруштвљење 2.10 Ј) Државе и како да их се отарасимо 2.11 К) Комунизам као постојећи друштвени покрет 3 Лењинизам и левичарски комунизам 3.1 А) Проблем организације 3.2 Б) Управљање чиме? 3.3 C) Закон вредности 3.4 D) Противречност радног времена

[уреди] Фореwорлд

Нису је пронашли

Један од најбољих икада направљених филмова о класној борби не траје више од 10 минута. Снимљен је 10. јуна 1968. у једној фабрици батерија у париском предграђу. Већина тамошњих радника није имала стручну спрему, лоше су их плаћали, морали су да рукују са отровним хемикалијама, а били су и поприлични мачои. Штрајковали су од 13. маја и управо су се спремали да се врате на посао. Од шефа су избоксали пар уступака што се тиче бољих радних услова, али у поређењу са енергијом уложеној у борбу, то није било скоро ништа. Једна жена, имала је тада око двадесетак година, стоји у центру дискусије и не да да је наговоре да се унутра врати. Полу виче, полу плаче: "Не, ја се тамо више не враћам! Никада бре више неће моја нога крочити унутра! Идите и сами се уверите у каквој ми то вукојебини радимо!..."

Један режисер документарних филмова интервјуисао је 1996. године људе који су тада учествовали у штрајку - раднике и раднице, практиканте, синдикалце, комунистичког партијског секретара (који ономад покушаваше да наговори ону радницу да се поново лати посла). Једино њу нису успели да пронађу. Мало њих је се уопште сећа. Она је напустила фабрику недуго затим и нико не зна шта се са њом даље десило, чак не знају ни како се звала, тек име: Жозелина.

На једно пресудно питање нећемо добити одговор: наиме, исто оно које је Жозелина поставлила самом својом реакцијом. Током "нормалног", мирног живота о врату нам висе навике и правила и практично је немогуће да се не повинујемо. Али када се милиони штрајкача сједине у једну заједничку силу, када држава онемоћа, а речи у медијима изгубе сваки значај, када се цела једна земља упути у правцу коренитих промена... и када су штрајкачи увидели да ће им њихове тешко извојеване повишице у трептају ока смазати инфлација: зашто се враћају нечему, када знају да је то само сурова или подношљива беда следећих тридесет година?

Неки би рекли да је Жозелини и њеним колегиницама недостајала одговарајућа свет, други тврде да је радницима фалила организација, трећи говоре да нису били довољно спонтани, а паметњаковићи објашњавају да мај '68. није могао да успе, јер се нису још стекли услови за...

Следећи састави не решавају проблем - који није ни математички задатак ни загонетка коју решавамо одговарајућим кључем - они постављају само то прво, изворно питање, које претходи свим другим. Један од следећа три текста, "Особености класне борбе задњих година", написан је непосредно после прекида штрајка у Вондеру и многим другим фабрикама. "Лењинизам и леви комунизам" настао је 1972. и то на захтев неколико радника који су га после између осталог делили по Реноу.

Волстрит против Берлинског зида

Сва три састава покушавају да комунизму поврате значај и да га одбране од идеологије по имену "марксизам", невезано да ли је реч о званичном, академском или левом марксизму. Зашто би требало да се називамо комунистима? Што један појам придобија на значају, вероватније је да ће владајући поредак покушати да га упрегне у своје сврхе. Реч "комунизам" толико је пута бивала изврнута и злоупотребљавана до сада (као и "слобода", "независност", "човечно") да је постала синоним за живот у патерналистичкој, диктаторској и тоталитарној држави. Само слободно, независно, човечно и комунистичко буђење може овим речима да поврати њихов првобитни значај.

Данас се на сваком ћошку чује да је радикална теорија превазиђена (притом су задњих 25 година добар пример њеног данашњег значаја који једноставно боде очи). Шта је бре овде застарело?!

Класна борба? Човек не мора да прочита 2000 страница Маркса да би скапирао да се они без власништва над средствима за производњу боре - и обично губе - против оних који их контролишу.

Вредност као просечно друштвено време неопходно за производњу добара? Ово друштво очигледно је залуђено скраћивањем времена! Компјутеризација, коловози података, мобилни телефони свуда наоколо - а све са циљем да се убрза циркулација. На радном месту, при куповини, чак и у слободно време: према свакој животној радњи односимо се као да мора да се претвори у што бржи проток. Паул Вирилио описује како се економија не ограничава само на производњу предмета већ производи и брзину, а предмете само утолико колико стварају брзину. Иако Вирило за себе не тврди да је марксиста, он нам предочава један свет који се шепури скраћивањем времена потребног да би се нешто постигло, значи један свет којег минимално радно време, тј. вредност, одржава у покрету.

Профит као покретачка снага тог света? Свакоме кога фирма отпусти након што је у њу уложио 20 година свог живота јасно је као дан да је предузеће акумулирана вредност која се стално увећава и руши све што јој се испречи на путу.

Свима онима који планску економију поистовећују са социјализмом, који уживају да промарширају улицама иза виетконговске заставе и којима плаве блузе [блуе цолларс] представљају земљану со [салт оф тхе еарх], пад Берлинског зида и броја фабричких радника као и нестанак радикалних левичарских групација значи коначну пропаст комунизма. Слом такозваних социјалистичких земаља показује како влада економија. Исток је, као и Запад, имао своје акумулационе кризе. Када би се појавила жеља да опет буде профита, у Клевеланду је морао да се измени производни, а у Кремљу политички систем. Државни капитализам није пропао зато што је људима дозлогрдио тоталитарни систем него зато што више није успевао да се самоодржава и својим хајкама и тлачењима улије садржину. Капиталистичкој индустрији у развоју баш је одговарала планска економија. Власт бирократије почивала је са једне стране на компромису са сељацима, а са друге са радницима (доживотно запослење са манималним осигурањем у замену за политичку покорност: чак су и повремене чистке доприносиле друштвеном расту и тако још учврстиле радничку подршку бирократама). Мада је то функционисало у Русији 1930., није могло да упали 1980., а тако нешто тек није имало шансе у Источној Немачкој или Чехословачкој 1980. Капитализам захтева одређене облике конкуренције између супротстављених полова акумулиране вредности, а самим тим и извесне политичке и привредне слободе. Распад СССР не оспорава Маркса, већ потврђује тезе изнете у "Капиталу". Политбироу полазило је можда за руком да склепа унутрашње тржиште, али није могао да утекне цилама светског. Исте силе које су у Ливерпулу хиљаде људи избациле на улицу урушиле су бирократске бране које су у Москви заустављале проток новца и робе. "Злодух је још увек међу нама", објавиће Wалл стреет јоурнал алудирајући на Манифест из 1848., "Марксова анализа може да се примени на изненадни цлом комунистичких режима, који су настали на темељима његове теорије, али који нису пратили његова упутства."

1968. и све око ње

I пре је било радничких устанака који су се отворено супротстављали држави и институционализованом радничком покрету; моги од њих били су још много насилнији (као, на пример, они после Првог светског рата), али је потрес 1970. попримио глобалније размере и зарио се много дубље. За разлику од 1871., 1917.-1921. и 1936.-1937., капитал се овог пута у индустријским земљама пробио у све друштвене сфере и све више је претварао друштвене радње и односе у робу. Ујединио је друштво под својом влашћу. Политика у виду супротстављених табора и програма лежала је у самртничком кревету. Француски синдикати и радничке партије успеле су да угуше тронедељни штрајк у којем је учествовало између четири и пет милиона људи, али нису могли да сроче никакав програм који би се по било чему разликовао од "грађанских" партија. Људи који су суделовали у генералном штрајку од леве владе нису очекивали ништа више до мало бољег социјалног програма. На дневном реду била је "Социјална тржишна привреда" ца нагласком на интервенције државе када је левица на власти или са нагласком на тржиште када десница освоји више гласова.

Робни односи посредовали су чак и најпростијим људским потребама. Амерички сан припада само теби, само треба да будеш довољно богат да би га купио. Најатрактивнија кола нису она која си управо купио, већ следећа на тв реклами. Само на плакатима обитава роба у свом узвишеном облику. У тренутку када је радничком рају à ла Русија истекао рок трајања, потрошачки рај природно је постао недостижан. У фабрици није више било будућности: ни ноћна мора са једне стран челичне завесе ни земља снова са друге стране екрана. Радно место није више било полазна тачка за изградњу новог, бољег света. Књига "Друштво спектакла" Ситуационистичке интернационале није одмах нашла пут до читаоца по објављивању 1967., али је зато била претеча критика које ће уследити. Тада су се многи лоше плаћени и подјармљени радници прикључили циндикату стигавши коначно у 20. век. Само мали део радничке класе отворено је изразио своје одбијање према друштву; побуњеници са њене маргине, пре свега они млађи који су за такав чин имали више него довољно разлога. Да би разумели талас побуне светских димензија, морам да обратимо пажњу на његову суштинску динамику: масовно отуђење према фабричком и канцеларијском животу. "Ко ће (још) да ради?" запитаће се Неwсwеек средином седамдесетих. Упркос томе, скоро сви штрајкачи [сит-доwнс] окупирали су своја радна места уместо да избију из тих оквира. Скоро ниједна напредна акција није кренула путем комунизација [Вергемеинсцхафтунг] у повоју (заузимање гасних и транспортних служби од стране пољских штрајкача 1971., обарање цена у Италији, илегална усељавања, "друштвени штрајкови" возача аутобуса, медицинског особља и електричара који су укидали струју бирократама и предузећима и многи други примери). Прекид рада и присвајање робе нису се стопили у напад на рад у виду робе, односно на најамни рад као такав. Критиак није ништа поштедела - од затвора до педагогије - али су акције најчешће бивале само негативне. Било је премало покушаја да се друштво на креативан начин промени, те је капитализам изнова преузео кормило.

Историјски устанци немају датум рођења или смрти, али је Фиат засигурно био више од симбола. Фиат је био [еин Меиленстеин]. Годинама је предузеће из Торина имало проблема са честим штрајковима на производним тракама, масовним изостанцима и скуповима по одељењима, али организованим нередима није успело да од негације створе нешто позитивно. Менаџмент је тако увек сламао (прилично велику) мањину уз пасивну помоћ уморне већине забринуте за своја радна места. Радикали су пресекли једну друштвену логику, али нису допрли до нове. Милитантне (понекад чак и наоружане) акције губиле су постепено везу са радничком [бетриеблицхер] базом. Компанија је 1980. отпустила 23 000 од 140 000 запослених: фабрика је ступила у тридесетопетодневни штрајк; напослетку је 40 000 радника изашло на улицу противећи се штрајку. Синдикати су потписали компромис (23 000 радника примило је помоћ државе). Касније су још хиљаде радника због рационализације отпуштене. Таквим преокретима угушено је друштвено жариште шездесетих и седамдесетих.

Wоркинг ман'с блуес

За поразе које је радничка класа од тада претрпела крив је њен дефензиван став према вазда покретљивом непријатељу. Небитно колико се забаракадирала у рудницима или фабрикама - радничка борбеност никада није могла да се супротстави реструктурирањима. Радници су јаки, док их капитал требује. Иако се отпуштања понекад годинама одуговлаче уз подршку остатка радничке заједнице, непрофитабилна радна снага не може да опстане. Током седамдесетих и осадемдесетих радници су били бројни и добро организовани, али су изгубили јер им је економија отела функцију која је истовремено и њихово друштвено оружје. Ништа није у стању да натера капитал да запосли радну снагу која му ничему не користи. У исто време настају "комитети за акције", "базне групе" [Басисгруппен] итд., тј. организације одоздо које су делале на радним местима и ван њих. Нови координациони органи настали у Француској за време штрајка железничара 1986. и у покрету медицниских сестара 1988. нису преживели ту своју функцију и распали су се (цамо мали број је пренео своју енергију на "базне" [Басис-, нехијерархијске?] синдикате и тако се утопио у капитал). Радници су се годинама борили да се према њима не опходе као према роботима; истовремено је неколицина окренула леђа раду и потрошачком друштву. Капитал је одговорио увођењем правих робота отписавши милионе радних места, а преосталу неквалификовану радну снагу подвргао је реструктурацији, још је појачао и начинио је гушћом. Упоредо са тим, распрострањена жудња за слободом претворена је у њену куповину. Јо је 1960. још могао да замисли да ће једног дана дванаестогодишња девојчица подизати новац из банкомата својом пластичном картицом? Њен новац - њена слобода... Људи су имитирали познате шездесетоосмашке пароле - "Никада не ради!" и "Захтевајте немогуће!" - када би други били избачени са сигурних радних места, а нудили би им све богатију и фрустрирајућу робу. Многи пореде данашњу ситуацију са двадесетим и тридесетим годинама овог века, што се такође тиче и опасности од фашизма. За разлику од устанака и оружаних контрареволуција у периоду од 1917. до Другог светског рата, садашњи пораз пролетаријата значио је и значи дуго и постепено утапање пролетаријата у незапосленост и [цасуализатион, Прекарисиерунг]. "Уколико има наде, онда међу пролима", каже Винстон у "1984.". Као да се један део пролова стварне 1984. уздигао пре времена, преузео свет у своје руке, а онда се нећкао да га прихвати и промени. Пре пар деценија њихови дедови забаракдирали би се по фабрикама (Италија 1920.), често наоружани; борили би се и умирали, али би на крају фабрике опет припадале шефу. Овог пута мало њих се латило оружја (а још мање са порастом незапослености: та не пуца се на фабрику која је затворена). Сада се из данашње перспективе пре може рећи да су заказали него да су их поразили. Као карташ који одбија намештене карте, јер неће или не може да опељеши казино и пушта варалице да победе. Партија је изгубљена, нема се ту шта више оспоравати. Капитал тријумфује, још је течнији и иматеријалнији [бољи превод?] него пре 25 година; све је обухватио, али на један пасиван, апстрактан и негативан начин, као на екрану. У једној реклами из '60-тих стоји радник из аутомобилске индустрије и гледа слику новог аута чудећи се: "Ко ли прави овај модел?!". Било да је насилно или по сопственој вољи делимично запослен [нисам сигуран! Форциблy парт-тиме ор флеxибле], радник из 2000. гледа Црасх на телевизији док његова деца играју игрице на компјутеру чији ће чипови једног дана њиховог оца или њих саме да претвори у технички вишак. Никад до сада човечанство није било тако уједињено и тако разједињено. Милијарде буље у исте слике и живе све отуђеније животе. Добра су уједно масовни производи и недостижна. 1930. милион остадоше без посла због економског краха. Сада су незапослени у току раста, јер чак ни економија у опоравку (за разлику од пре 30 година) из њих не може више да извуче никакву добит. У многим аспектима смо се извукли из кризе профита седамдесетих и великом делу бизниса данас је боље него пре. Парадокс је у томе што је продуктивност толико скочила да капитал често не мора више ни да запосли нове раднике па да се обезвреди.

Крај рада?

Пошто данас више не постоје сигурна и стална радна места, постала је мода да се [дие Üбел дер Арбеит анзупрангерн] оспорава худ рада [анпрангерн] и да се тврди да жвимо у "Пост-радничком" друштву. У задњих двадесет година стотине милиона људи ступило је у најамни рад. Многи су отпуштени, посебно у Азији, а велики број руских радника не прима плату. Ћерка сељака из Индонезије након одласка у Џакарту због посла у фабрици после отказа више се никада не враћа традиционалном сељачком животу, кач и кад оде назад у своје село. Руски радник без плате такође остаје у капиталистичком односу времена и простора [Раум-Зеит-Верхäлтнис]. Обоје припадају култури у којој се тргује радом. Масовна незапосленост саставни је део индустријског система. У већини развијених земаља или сектора непосредни рад губи на значају како је то Маркс још одавно у "Ден Грундриссен" предвидео. Али где год он још увек постоји (мисли се на непосредни рад, прим. прев.) постао је још важнији него пре. Како живимо у "информационом друштву", људске интервенције у производњи све су битније, јер информација не тече без активног учешћа човека односно рада. Роботизација, која би стварала роботе (које би пак користили роботизовани људи) спада у домен научне фантастике. Потпуна аутоматизација није могућа, капитал упошљава људе да би створили више вредности него што он мора да уложи у машине којима се они користе. По томе се он разликује од свих прејашњих друштвених система. Капиталистичка организација света окреће се око апсолутне неопходности да се рад учини што конкретнијим, а капитализам се брине о незапослености и непрофитабилним пословима само онолико колико је потребно да би се производња вредности и циркулација неометано наставили. Нашом планетом влада повредњивање [Верwертунг], 2000. још више него 1867., а цео друштвени склоп прилагодио се његовој логици.Оно одатле црпи своју снагу, али противречност која га је блокирала [ауф Траб хиелт] 1867. и даље је ту. У овом свету капитала не може све да буде исто исплативо. Рекламна агенција која добија милионе да изнесе на тржиште нов тојотин модел не доприноси у истој мери акумулацији вредности тојоте (иако заиста повећава продају аутомобила) као инжењери, дизајнери и радници на тракама који смишљају и склапају модел. Негријева теорија не увећава издавачев капитал у истој мери као штампари, разносиоци и преводиоци који његове књиге издају и на крају достављају књижарама. Тачно је да релативни удео директног или непосредног рада при стварању богатства опада (овде се наравно мисли на богатство из перспективе капитала: оно што одржава његов ток, а не доброчинства према човечанству) када се упореди са свеопштом друштвеном кооперацијом, а продуктивни моменат не разазнаје се више тако јасно и све се теже проналази. Али, он се још увек није растворио у нематеријалном колективном интелекту. Предмете још увек не ствара један универзалан, недељив и невидљив мозак. Узмимо за пример радника у фабрици за производњу алата [Wеркзеугмасцхиненфабрик] око 1900. Вероватно је тада било разлике између његовог свакодневног рада који је доприносио производњи ("продиктиван рад") и рада око куповине и продаје ("непродуктиван рад"). Данас се та граница изгубила, а то стварно више није ни битно. Занатлија данас тргује једним делом свога времена са муштеријама. Да ли то онда значи да свако придодаје неком производу (или производњи у целини) вредност у небројивом односу који не може да се идентификује? Да је тако онда менаџери не би реогранизовали фабрике, не би отпуштали милионе, не би на силу стварали флексибилно радно тржиште и "профитне центре" унутар својих фирми, увек у потрази за начинима и средствима да се време и место уреде тако да донесу што већу "дивиденду на кацијски капитал" или речима свакодневног језика - што већу зараду. Штеде рад (а нарочито радно време), наш зато што је он назаобилазан.

То је парадокс, 2001. још гори него 1848. Капитал се налази изван људског ("живог") рада, а то ће му заувек бити граница. [Таyлорисмус хин одер хер], рад не може у потпуности да се измери нити квантификује. Ни један радни корак не може да се безоставно сведе на одређено време. Вредност је ток, али само су течности потпуно течне. Пре сто година капитам је запосео политику, раднички покрет, уметност, културу итд., а власнике фабрика заменио је менаџерима. Једно такво подруштвљење није свршило са класним друштвом већ само са његовим превазиђеним облицима. Када се и рад "подруштви" он тада неће нестати. Капитал има једну запажујућу способност да интегрише своје границе, али то нипошто не значи да их може пробити.

Хигх хопес

Раднички покрет који је постојао почетком века или још 1936. нису угушили репресијом и одмаздом или купили радијима и замрзивачима. Он се самоуништио као снага промене узевши за циљ пролетаризацију уместо њеног превазилажења. У најбољем случају изборио се за мало боље услове живота радне масе, а у најгорем стрмоглавио се у светске ратове. Све је то сада само део прошлости. Популарност филмова о радничкој култури потврђује да је та стварност постала предмет музеја и сећања. Стаљинисти постадоше социјалдемократи, а социјалдемократи нови центар. Сви се крећу ка десници и ускоро ћемо бити у ситуацији да ће троцкисти бажити за радикалне демократе. Где је једном био револуционарни миље, данас влада немоћ и носталгија. Што се нас тиче, ми не тугујемо за временом када је Брежњев важио за комунисту, а хиљаде младића марширало улицама певушећи "Интернационалу", док су у стварности подржавали групе које су покушавале да буду екстремна левица левице. Стари раднички покрет хтео је овакав свет да преузме, а да њиме управља на другачији начин: да џабалебароше натера да раде, да развије производњу, да уведе радничку демократију (макар у принципу). Само једна мајушна мањина "анархиста" и "марксиста" тврдила је да другачије друштво значи уништење државе, робе и најамног рада - мада су притом то ретко схватали као процес, већ у највећем броју случајева као програм који треба да се спроведе након освајања власти, а често након веома дугог прелазног периода. Ови револуционари нису схватали комунизам као друштвени покрет чије акције подривају темеље класне и државне власти; нису видели величину субверзивног потенцијала у братксим, отвореним и комунистичким односима који су се појављивали у сваком великом устанку (Русија 1917. - 1919., Каталонија 1936.-1937. ...). Није више потребно да се створе капиталистички предуслови за комунизам. Капитализам је свугде, па и кад га теже уочавамо него ли пре 50 или 100 година, када су класне разлике наводно биле тако очигледне. Фабричком раднику био је довољан само један поглед па да препозна власника фабрике, знао је ко му је непријатељ или је барем веровао да зна, а осећао је да ће му бити боље када његови другови и он коначно скину шефа са грбаче. Класе данас и даље постоје, само се манифестују у раличитим ступњевима потрошње, док данас више нико жив не очекује бољи свет од национализације привреде. "Непријатељ" је нематеријални друштвени однос, апстрактан, али и стваран, који се свуда пробија, али који није неко чудовише ван нашег домашаја: баш зато што пролетери производе и репродукују свет, они онда могу и да га зауставе и револуционирају. Циљ је непосредно подруштвљење које не може да се постигне у једној генерацији, али са којим се мора започети. У данашње време капитал нам чак одређује како да хранимо своју мачку и како да посећујемо и сахрањујемо пријатеље; толико је продро у наш живот да нам не преостаје ништа друго до да мета наших напада буде целокупна невидљива и безлична друштвена структура (капитал је прилично умешан у стварању људства за своју одбрану, али је друштвена тромост још конзервативнија сила од медија и полиције). Људска заједница је могућа: њен темељ је постојанији него пре сто година, али пасивност спречава њен развој. Оно што нам је најпотребније - други људи - чини нам се истовремено тако близу и тако далеко као никад до сад. Робни односи су чврсти и веома крхи. Нереди у Лос Анђелесу 1991. отишли су даље од оних у Ватсу 1965. Нереди који су уследили у стамбеним четвртима потврђују да се један део омладине не да интегрирати. Упркос масовној незапослености, радници још увек не дозвољавају да их уцењују да прихвате нове послове у замену за мање плате. Кореанци су показали да "светска предузећа" заједно са профитом шире побуне по фабрикама, а у назадној Албанији десио се модеран устанак. Када се једна довољно велика мањина засити виртуалном реалношћу и започне да могућност претвара у стварност, поново ће доћи до револуције, страховите и безимене.

Посвећено Жозелини, непознатој радници.

Жил Дове, 1997.-1999.

[уреди] Капитализам и комунизам

Комунизам није никакав програм који би требало да се спроведе у дело или да находи друге да га остваре у пракси већ је он један друштвени покрет. Они који теоретски развијају и бране комунизам немају због тога никакве предности у односу на друге осим јаснијег разумевања и прецизнијег изразавања. Као и сви они који се теоријом не баве посебно тако и ови осећају практичну потребу за комунизмом. Они нису привилеговани, нису носиоци знања које покреће револуцију. Са друге стране, они се не плаше да би могли да постану "вође" када отворено искажу свој став. Комунистичка револуција је, као и свака друга револуција, производ стварних потреба и услова живота. Реч је о скретању пажње на један постојећи историјски покрет.

Комунизам није никакав идеал: он већ постоји, али не као друштво, већ као тежња, као задатак да се оно припреми. Он је покрет који покушава да уништи услове живота одређене најамним радом путем револуције. Дискусија о комунизму није академска. То није дебата о томе шта сутра треба да радимо. Она је саставни део скупа задатака за ближу и даљу будућност, међу којима је дискусија само један од њих, покушај да се стекне теоретско разумевање. Те задатке лакше и делотворније решавамо када знамо куда идемо. Овде ми није циљ да оповргавам разне комунистичке партије, разне социјалистичке правце, радничку левицу итд. чији програми све постојеће појаве данашњег друштва хоће да модернизују и демократизују. Није проблем што ти програми нису комунистички већ што су капиталистички. Овај текст није настао из жеље да се нешто објасни, већ се неколико људи скупило са намером да га објаве из разлога што се кроз противречности и практичне друштвене борбе које раздиру данашње друштво већ назире ново које се развија у стомаку старог и приморава људе да тога буду свесни.

[уреди] А) Најамни рад као друштвени однос

У модерном друштву велика већина људи приморана је сасвим очигледно да продаје своју радну снагу да би преживела. Све физичке и интелектуалне способности, које се налазе у људима, у њиховим личностима, за које је потребно да се покрену да би се производиле корисне ствари, могу да се употребе тек када се продају за надницу. Као и сва друга добра, тако је и радна снага роба. Најамни рад и трговина нам се чине сасвим природни, изгледа нам као да све тако мора да буде. Ипак, увођење најамног рада није било могуће без присиле пропраћено друштвеним сукобима. Раздвајање радника од средстава за производњу, што је касније постала неоспорива чињеница и коју су као такву сви прихватили, било је у ствари резултат једне дуге еволуције и могло је да се спроведем само уз помоћ силе. Економска и политичка власт [виоленце, Геwалт] одузимала је имовину у Енглеској, Француској и Холандији од 16. века занатлијама и сељацима, вршила је одмазду [унтердрüцкен] над просјацима и луталицама и присиљавала је сиромашне на најамни рад. У 20. веку, измеђју 1930. и 1950., Русија је морала да уведе закон о раду који је укључивао смртну казну да би организовала преображај милона сељака у индустријске најамне раднике у року од само пар деценија. На први поглед потпуно нормалне чињенице (да појединац има само своју радну снагу коју мора да продаје неком предузећу ради преживљавања, да је све само роба и да се у центру друштвених односа налази трговина) јесу производ једног дугог и насилног процеса. Помоћу свог школског система и идеолошког и политичког живота данашње друштво скрива насиље из прошлости и садашњости на којем овакво стање почива. Оно скрива и своје порекло и механизме који му омогућавају да функционише. Све изгледа као да је резултат слободног уговора између појединца, као продавца своје радне снаге, и фабрике, продавнице или канцеларије. Постојање робе нам се чини само по себи разумљивим и природним, али оно повремено узрокује мање или веће катастрофе. Роба се уништава да би јој се подигла цена, постојећи капацитети се не користе, док се основне потребе не намирују. Оба стуба модерног друштва, трговина и најамни рад, нису само узрок повремених и сталних непогода, већ су створили и услове које једно другачије друштво чини могућим. Најважније у тој причи је да они приморавају велики део садашњег света да се буни против њих и да оствари ту могућност, односно комунизам. Свака људска радња је по дефиницији друштвена. Људски живот постоји само у групама, у многобројним видовима удруживања. Репродукција услова живота од почетка је колективна радња, она подразумева репродукцију самих људи као и репродукцију средстава за живот. Понеке животиње користе алатке, али само их човек прави. Између појединца или групе и испуњења потреба ступа посредовање производње, рада, који стално мења њихове начине живота и околину. Други облици живота - пчеле, на пример - саме стварају своје материјалне услове, али њихов развој стоји у месту, барем колико их је човек могао да посматра и студира. Рад је насупрот томе увек променљиво присвајање и промена људске околине. Однос људи према "природи" је онда однос између људи и зависи од производних односа као и њихове идеје или поглед на свет. Преуређивање рада упоредо прати преуређење друштвеног контекста у којем се одвија, тј. људских односа. Производни односи у које људи ступају не зависе од њихове воље: свака генерација суочава се са техничким и друштвеним условима које јој је оставила прејашња, али она може да их мења унутар граница које стање материјалних производних снага допушта. Оно што људи називају "историјом" не дешава се само од себе: историју стварају људи, али само у оквирима датих могућности. То не би требало да значи да свака битна промена у производним снагама аутоматски и одмах води у одговарајућу промену производних односа. Да је тако, не би било револуција. Ново друштво које се развија у старом може да се појави и победи само путем револуције. Притом она уништава целокупне политичке и идеолошке структуре, које су до тада омогућавале опстанак превазиђених производних односа. Најамни рад био је некада вид напретка, али сада то више није; он је одавно само препрека, чак и претња самом човечанству. Иза материјалних објеката, машина, фабрика и радника који тамо сваки дан раде и ствари које они производе морамо да откријемо друштвени однос који их регулише као и његову неопходну и могућу еволуцију.

[уреди] Б) Заједница и њено уништење

Људи су у почетку живели у релативно самосталним и раштрканим групама, породицама (у најширем смислу речи; породица је обухватала све крвне рођаке) и племенима. Производњу су у суштини сачињавали лов, рибарење и сакупљање. Добра се нису производила да би се користила после размене након изношења на тржиште. Она је била директно друштвена, без посредства трговине. Заједница је делила по једноставним правилима све што би створила и свако је директно добијао оно што би му дала. Није постојала појединачна производња, то јест није било поделе међу појединцима, који би се тек после производње опет ујединили путем размене, наиме при упоређивању различите, појединачно произведене робе. Заједно се одлучивало о пословима (групу је нужда на то приморавала) и њиховом извршењу, а таква је била и расподела. Многа ”примитивна” друштва могла су да акумулурају вишкове, али она то једноставно нису чинила. По речима M. Салинса (Марсхалл D. Сахлинс), доба оскудице често можемо посматрати као доба изобиља са доста слободног времена, иако између тадашњег и данасњег поимања времена има мало сличности. Научници и етнолози запазили су да је потрага за храном и њеним складиштењем одузимала само мали део дана. “Продуктивна” делатност била је део свеобухватног [умфассенде] односа према групи и њеној околини – не постоји посао или занимање, нема посебних институција са циљем да се уједини друштво јер нема ни поделе између “приватног” и “јавног”. Као што знамо, већи део човечанства прешао је са сакупљања и лова на пољопривреду и развио је вишкове које је заједница почела да размењује. Та циркулација била је могућа само путем трговине. Требало је узети у обзир (не у глави, већ у стварности!) шта је заједничко различитим производима која су тражена са једног места на друго, а производима људског рада својствена суштина је да су они резултат одређене количине појединачне као и друштвене енергије. То је абстрактна особеност рада која не ствара само корисне ствари, већ троши уједно енергију наиме друштвену. Вредност неког производа, независно од његове употребљивости, јесте количина абстрактног рада који он садржи у себи; тј. количина друштвене енергије потребна за његову репродукцију. Пошто ту количину можемо да меримо само у виду времена, онда вредност неког производа сачињава неопходно друштвено време и то просечно датог друштва у одређеном тренутку његове историје. Заједница производи са порастом својих делатности и потреба не само добра, већ и робу - добра која осим употребне добијају и тржишну вредност. Трговина се најпре појављује између заједница, затим се пробија у заједнице и доводи до пораста специјализованих делатности, заната и друштвене поделе рада. Сама природа рада се мења. Са трговинским односом рад постаје дупли рад, јер упоредо са употребном производи тржишну вредност. Рад не чини више саставни део друштвене делатности већ постаје специјализована област одвојена од осталог дела живота појединца. Оно што он чини за себе и за групу раздвојено је од онога што чини зарад размене добара са другим заједницама. Тај други део њеогве делатности значи жртвовање, присилу и губљење времена. Друштво се рашчлањује, дели се чланове који се баве различитим занимањима и на раднике и нераднике. У овом степену развоја заједница више не постоји. Заједници је потребан трговински однос [Таусцхверхäлтнис] да би развијала и задовољавала своје потребе, али он уједно уништава заједницу. Трговински однос наводи људе да себе и све друге око себе виде само као лиферанте [достављаче] робе. Употребљивост производа којег правим зарад размене ме више не интересује; мене од сада занима само употребљивост производа које заузврат добијам. Човека који ми га продаје не интересује његова корисност, јер је за њега једино употребљивост првог битна. Оно што је за једног тржишна вредност за другог је употребна и обрнуто ^{<а хреф=”#1”>1</а>}. Заједница је нестала оног тренутка када су њени чланови почели да се баве једни другима само онолико колико је то било у њиховом материјалном интересу. То не значи да је алтруизам био покретачка снага примитивне заједнице или да би то требало да буде комунизам; али у првом случају појединачни интерес наводи људе да се удруже и заједно делају док их у другом индивидуализује и приморава на међусобну борбу. Појављивањем размене унутар заједнице рад није више остваривање потреба путем колектива већ средство помоћу кога је могуће задовољити сопствене потребе од стране других људи. Док је развијала размену, заједница је покушавала да је ограничи, да контролише вишкове или да их уништи или да уведе строга правила по којим би се уредила циркулација добара. На крају је ипак победила размена. Тамо где није, заједница није била активна и напослетку би је друшства која су упражњавала трговину прикљештила [зерqуетсцхен]. Докле год се добра не производе одвојено и док не постоји подела рада, не можемо да их поредимо јер се колективно производи и расподељује. Момент размене, у којем се радно време за два производа мери и у којем се они на одговарајући начин трампе, тада још не постоји. Абстрактна особеност рада настаје тек када то захтевају друштвени односи, а ово пак када са техничким напретком развој производних снага захтева специјализацију људи по занатима и размену унутар групе као и између других група које су се развиле у државе. Под овим претпоставкама, вредност, просечно радно време, постаје мерило. Узроци ове појаве су практични односи између људи чије се стварне потребе развијају. [Ам Урспрунг диесер Ерсцхеинунг лиеген практисцхе Верхäлтниссе зwисцхен Менсцхен, дерен wирклицхе Бедüрфниссе сицх ентwицкелн.] Вредност не настаје зато што је сама по себи мерило. Када друштвени односи примитивне заједнице бивају замењени проширеним и разноликијим односима, вредност се појављује као незаобилазни посредник између људских делатности. Не треба да чуди што је просечно друштвено неопходно радно време узето за мерило, јер је рад у овој фази основни елемент при производњи богатства: он је особеност својствена различитим пословима, они троше људску радну снагу невезано за посебне начине на које се она користи. Вредност одговара абстрактном карактеру рада и представља његову абстракцију, његов општи и друштвени карактер, када занемаримо све разлике између предмета које рад ствара.

[уреди] C) Роба

Економски и друштвени напредак побољшава ефикасност људске организације и њену способност да повезује саставне делове радног поступка – пре свега радну снагу. Онда се појављују разлике (и противречности) између радника и нерадника, између оних који организују рад и оних који раде. Први градови и већи пројекти за наводњавање настали су из тог пораста ефикасности производње. Трговина се појављује као посебна делатност: тако сада има људи који свој живот не проводе у производњи нечега већ посредовањем између различитих делатности раздвојених производних јединица. Већина добара су још само роба. Да би се користиле, да би се остварила њихова употребна вредност, њихова способност да намире неку потребу, она морају да буду купљена, морају да остваре своју тржишну вредност. Са становишта друштва она више не постоје иако су сачињена од материјала и постоје као конкретни предмети. Она не смеју да се користе. То доказује да роба није само нека ствар, већ прво и претежно друштвени однос, којим влада коначна (ограничена) логика размене, а не логика испуњавања потреба. Употребна вредност је онда само медијум [носиоц] вредности. Производња постаје област раздвојена од потрошње, а рад од нерада. Власништво је законски оквир који дели делатности, људе и производне јединице. У очима робовласника роб је само роба; он купује човека да би овај радио за њега. Посредовање на нивоу организације производње (размена) прати посредовање на нивоу организације људи: држава је неопходна као сила која држи елементе друштва на окупу у интересу владајуће класе. Потреба за уједињењем се појавила након растурања јединства примитивног друштва. Друштво је приморано да одржава своје јединство стварањем институције коју сама храни. Размена бива видљива и конкретна појављивањем новца. Абстракција, односно вредност, отелотворује се кроз новац, постаје роба и показује тежњу ка осамостаљењем од свог порекла и од онога што представља: употребне вредности, стварна добра. Упоредимо то са једноставном разменом: x јединица неког производа А за y јединица неког производа Б омогућава новцу да постане универзалан где све може да се добије за одређену количину абстрактног радног времена које се кристализовало у новац. Новац представља радно време абстраховано од рада и преточено у чврсту, мерљиву форму која се лако транспортује. Новац је видљиво, чак опипљиво!, отелотворење елемента заједничког за сваку робу – не једне или пар, већ сваке могуће. Новац омогућава његовом власнику да наређује радом у сваком тренутку и свугде на свету. Са новцем можемо да превазиђемо међе времена и простора. У старом и средњем веку у појединим великим центрима било је увек покушаја стварања универзалне економије, али они никада нису у потпуности успевали. Узмицање империја и њихово уништење илуструју тај след неуспеха. Тек је капитализам са почетка 16. века (а понајвише у 19. и 20. веку) створио неопходну основу за трајнију универзалну економију.

[уреди] D) Капитал

Капитал је производни однос који ствара потпуно нову и крајње ефикасну везу између живог и минулог рада (који је акумулирала претходна генерација). Исто је као и са појавом размене: успон капитала није резултат нечије одлуке или плана, већ последица стварних друштвених односа, који је после средњег века довео до квалитативно новог развоја у одређеним западноевропским земљама. Трговци су накупили велике суме новца у различитим облицима и створили су банковне системе за његово складиштење и позајмљивање. Те суме су могле да се користе: изумљене су прве (текстилне) машине, а хиљаде сиромаха (некадашњи сељаци и занатлије) изгубиле су своја средства за производњу и били су приморани да прихвате нов производни однос – најамни рад. Главни предуслов био је акумулиран рад складиштен у облику машина (и касније фабрика). Овај минули рад морао је да се покрене живим радом оних који нису били у стању да сакупе толико сировина и средстава за производњу. До тада размена није била ни мотив ни регулатор производње. Сама трговина и једноставна производња (супротно капиталистичкој производњи) није могла да обезбети равнотежу и трајност која је била потребна за подруштвљење и уједињење (унифицатион) света. То се постигло путем капиталистичке производње, а средство до тог циља бејаше баш производња коју је ова преузела. Роб није продавао своју радну снагу: његов власник би га купио и после је он био приморан да за њега ради. У капитализму средства за производњу купују жив рад који их покреће. Капиталисту не смемо да занемаримо, али онне игра главну, већ споредну улогу: “Капиталиста као такав само је функција капитала”, вођа друштвене производње. Битан је развој минулог рада од стране живог. Инвестирати и акумулирати – то су главна начела[Леитспруцх] капитала (приоритет који су такозване социјалистичке земље дале тешкој индустрији доказ је капиталистичког развоја). Циљ капитала није да акумулира употребне вредности. Капитал умножава фабрике, железнице итд. само да би акумулирао вредност. Капитал је првенствено скуп вредности, абстрактног рада који се кристалисао у облику новца, финансијског капитала [Финанзкапитал], акција, заложница итд. и који тежи расту и ширењу. Једна сума X мора на крају циклуса да да X + добит. Вредност купује радну снагу да би се реализовала [верwертен]. Ова роба је нешто сасвим посебно, јер њено коришћење даје рад, тј. нову вредност док средства за производњу само преносе своју сопствену. На тај начин се одвија производња додатне вредности. Тајна извора буржоаског богатства лежи у вишку вредности, у разлици између вредности коју најамни радник ствара и вредности која је неопходна за репродукцију његове радне снаге. Плата покрива само трошкове репродукције (средства за преживљавање, како радника тако и његове породице). Овом анализом долазимо до закључка да одлучујуће питање [Спрингпункт] није присвајање вишка вредности од стране капиталисте као појединца. Комунизам нема везе са претставом у којој радници добијају за себе делимично или у потпуности вишак вредности. То није могуће већ због једног простог и очигледног разлога: поједини ресурси морају да се употребе за обнову опреме, за нову производњу итд.; али пре свега зато што суштина проблема није присвајање превеликог дела вишка вредности од стране мањине. Када бисмо елиминисали ове људе, а систем оставили по старом, тако да један део вишка вредности иде радницима, а остатак се улаже у заједничку и друштвену опрему, благостање [Wохлфахрт, wелфаре] итд. - што је у ствари програм левице укључујући ту и званичне комунистичке партије – онда би логика система вредности још увек развијала производњу са циљем да се максимално реализује. Докле год друштво почива на механизму који меша стварни радни процес и процес реализације, њиме ће владати вредност. Новина капитала је освајање производње и следно томе (од 19. века века па надаље) подруштвљавање света [са] индустријским постројењима, транспортним средствима и брзим преносом информација. У капиталистичком циклусу је задовољавање потреба само нуспроизвод, а не покретачка снага механизма. Циљ је реализација [Верwертунг]: намиравање потреба је у најбољем случају средство, јер оно што се произведе мора и да се прода. Предузеће је место и центар капиталистичке производње; свако предузеће (индустријско и аграрно [ландwиртсцхафтлицх]) служи као тачка окупљања[центар ротације,Умсцхлагспункт] одређеног скупа вредности у лову на раст [Wацхстум]. Предузеће мора да оствари профит. Закон профита ни овде нема везе са поступцима неколицине “великих” капиталста, а комунизам се не састоји у томе да се отарасимо дебелих пушача томпуса који са цилиндром на глави гледају коњске трке. Није реч о индивидуалним профитима капиталиста, већ о присили, о правцу производње и друштва[Аусрицхтунг; оријентацији] наметнутим од стране система, о правцу који одређује шта ћемо радити и шта ћемо конзумирати. Цела та демагогија о богатима и сиромашнима само збуњује и мути слику. Комунизам не значи отимање новца од богатих нити да револуционари после тај новац деле сиромашнима.

[уреди] Е) Конкуренција

Предузећа су једно другом конкуренција: на тржишту влада беспоштедна борба сваког против сваког да монополизује тржиште. Показали смо како су се различити аспекти људске делатности историјски раздвојили. Трговински однос доприноси подели друштва на различите гране привреде, што опет потпомаже развој робног система. ПА ипак, данас чак и у развијенијим земљама или на селу не наилазимо на стварно конкуренцију између јасно раздвојених, али стабилно подељених занимања (на пример: између пекара, обућара итд.). Капитализам не значи само поделу друштва на различите привреде, већ пре свега сталну борбу између различитих делова исте привреде. Сваки скуп вредности постоји само опречно другим. Оно што идеологија назива сопственом користи и борбом сваког против сваког само је неопходно употпуњавање једног света у којем човек мора да се бори да би продавао. Економско насиље и последично оружано насиље стога су саставни и неизоставни део капиталистичког система. Конкуренција је у прошлости имала позитивно дејство: растурила је границе феудалних правила и сталежних принуда и омогућила је капиталу да продре у свет. Сада је она само црна рупа [Qуелле дер Версцхwендунг, соурце оф wасте], неупотребљива и/или штетна производња се развија јер се пре исплати, а производња битних добара се спречава када се понуда и потражња не подударају [иф супплy анд деманд цонфлицт wитх еацх отхер]. Конкуренција је подела производног поретка на самосталне центре и супротстављене полове који се труде да си дигну вреност. Ни "организација" ни "планирање" нити било који вид контроле не могу томе стати на крај. Државна или "народна" власт су обе неспособне да реше проблем. Конкуренцију не покреће слобода појединца или капиталиста већ слобода капитала. Он опстаје само када самога себе сатире [версцхлинген, девоур] . Форма уништава своју садржину да би преживела као форма и своје материјалне чиниоце (жив и минули рад) да би преживела као самооплођујућа вредност. Сваки од ових различитих и супротстављених капитала има особиту стопу исплативости. У потрази за највећом капитали се крећу од једне гране привреде до друге. Премештају се у најисплативију и занемарују остале. Када се ова засити капиталом, њена исплативост опада и капитали се селе у неку другу (иако стварање монопола утиче на ову динамику, оно је још увек не укида). Тај непрекидан процес у једном датом друштву и тренутку доводи до стабилизације стопе исплативости око просечне стопе. Сваки капитал тежи да се оплоди, али не по стопи коју он остварује у свом предузећу већ у односу на просечну друштвену стопу, пропорционално уложеној суми. Тако не искориштава сваки капитал појединачно своје раднике већ целокупан капитал искориштава целокупну радничку класу. У капиталним кретањима он делује као друштвена сила која има власт над целим друштвом и на тај начин постаје свеобухватан [тоталитаран, кохерентан] - упркос конкуренцији којом оспорава самог себе. Капитал се уједињује и претвара се у друштвену силу. У сукобима са пролетаријатом и другим (националним) капиталистичким јединицама наступа хомогено и тоталитарно. Он организује односе и потребе целог друштва по својим интересима. Овај механизам функционише у свакој земљи: капитал конституише државу и нацију против других националних капитала, али и против пролетаријата. Због супарништва капиталистичких држава рат преостаје као последње решење проблема насталих због конкуренције између националних капитала. Не може да буде промене докле год постоје производне јединице које покушавају да подигну своју вредност. Шта се дешава када ("демократска", "радничка" или "пролетерска") држава сатера сва предузећа под своју контролу, али их истовремено остави у облику предузећа?
Једна могућност је да се државна предузећа повинују законима профита и вредности и онда се ништа није ни променило. Друга је да се она не придржавају тих закона, али да их и не укину. Тада кола могу само још да крену низбрдо у сусрет катастрофи.
Организација унутар предузећа јесте рационална: капитал намеће радницима своју деспостку власт. Напољу, на тржишту, где се свака фирма судара са другима, ред постоји само као стални и повремено сузбијање нереда, праћено кризама и разарањима. Једино је комунизам у стању да уништи ову организовану анархију укидањем предузећа као засебне јединице.

[уреди] Ф) Криза

Капитал је са једне стране узео свет под своје окриље, али производња проистиче из делатности сваколиког човечанства. Са друге тачке гледишта, свет остаје подељен на предузећа у међусобној конкуренцији са циљем да производе оно што се исплати и оно што она могу да продају у највећој количини. Свако предузеће тежи да оплоди свој капитал по што бољим условима и труди се да произведе више него што тржиште може да поднесе, али се упркос томе нада се ће све то ипак продати и да ће га заобићи врућ кромпир прекомерне производње који је допао његовим конкурентима. Из тог разлога настаје сектор привреде са једном једином сврхом - поспешивање продаје. Број непродуктивних физичких и умних радника задужених за циркулацију вредности повећава се све више и више у односу на број оних који стварно стварају вредност. С тим што се овде не мисли под циркулацијом на физички проток добара. Превозна привреда [Транспортиндустрие] ствара реалну вредност коју роба добија када се премести са једног места на друго и тиме се мења њена употребна вредност: она на крају није само доступна тамо где је произведена, што наравно увећава њену употребљивост. За разлику од оваквог протока, проток вредности не односи се на физичку промену места. Нека ствар не мора да се помери када промени власника - она и даље остаје у истом складишту. Она бива купљена и продана, али се њена употребна вредност уопште не мења и у томе је разлика у оваквим радњама.
Проблеми настали продајом, куповином и реализацијом вредности производа на тржишту стварају један замршен механизам кредита, банака, осигуравајућих друштава, рекламних агенција итд. Капитал постаје штеточина која усисава у себе један велики део (који се стално увећава) друштвених ресурса зарад управе над вредношћу. Књиговодство, важна функција у свакој развијенијој друштвеној организацији, претвара се у погубну и бирократску машину која надјачава друштво и његове праве потребе уместо да помаже да се оне измире. Капитал се све више концентрише и монополизује: монополи ублажују проблеме прекомерне производње, али их у истом маху погоршавају. Капитал може да се из такве ситуације избави још само периодичним кризама које решавају проблем тако што изнова прилагоде понуду потражњи (треба имати на уму да је овде увек реч о платежној потражњи; капитал зна само за један начин протока добара, за продају и куповину; он ни мало не мари када се стварна потражња не испуњава. Капитал наиме ствара недовољну производњу [ундер-продуцтион] у односу на реалне потребе које не намирује).
Капиталистичке кризе нису само криза робе. То су и кризе које се појављују када се производња толико усмери и повеже са вредношћу да вредност почне њоме да управља. Слика постаје јаснија када се баци поглед на преткапиталистичке кризе пре 19. века. Лоше жетве су водиле до опадања пољопривредне производње; сељаци би куповали мање индустријски произведених ствари (као на пример одећу) и тада још увек слаба индустрија нашла би се у тешкоћама. Те кризе су имале природне односно климатске узроке. Трговци су ипак шпекулисали пшеницом и таложили је по амбарима не би ли подигли цене. На крају би се појавила глад. Већ само постојање робе и новца условљава кризе, јер временски дели две радње, уповину и продају, једну од друге. Са становишта трговца и новца који тежи да се умножи, куповина и продаја кукуруза јесу две различите ствари: њихову временску разлику одређују стопа исплативости и количина профита. У временско-просторном односу у којем су потрошња и производња подељене људи умиру у међувремену. Али, у том случају трговина само погоршава кризу насталу због природних услова. Тада је у питању преткапиталистички друштвени контекст или слаб капитализам, као у Русији или Кини где лоше жетве још увек имају значајан утицај на економију.
Насупрот томе, капиталистичка криза настаје као последица присилног јединства вредности и производње. Узмимо на пример једног произвођача аутомобила. Конкуренција га приморава да повећа продуктивност да би добио што бољи резултат ("оутпут") уз што мање улагања ("инпут"). Када акумулација не иде у корак са одговарајућим падом производних трошкова, тада долази до кризе.
Нека хиљаде аутомобила стиже са траке, па чак и да им се нађе купац, они не оплођавају довољно капитал у односу на друге. У складу са тим фирма онда мора да рационализује производњу, више улаже, покушава да покрије губитке [Профитверлусте] распродајама, да се искобеља уз помоћ кредита или стапањем са другим предузећима, држава интервенише итд. Напослетку она производи као да ће потражња заувек да расте и прави све веће губитке.
Узрок кризе нису засићено тржиште или великодушне повишице, већ пад профита (чему свакако доприности радничка борба): капиталу као скупу вредности све је теже да се повредни [валоризује] по просечној стопи исплативости.
Кризе нису само пример како се везе између употребне и продајне [Таусцхwерт, вредност при размени?] вредности и везе између употребљивости и "разменљивости" [еxцхангеабилитy] ломе у парам парчад; оне нису само доказ да је логика овог света потреба предузећа да подигну своју вредност, а не потребе људи. Та логика није чак ни богаћење појединачних капиталиста, како то често површне критике капитализма тврде. Одлучујућа је разлика у односу на преткапиталистичке кризе. Оне су се појављивале као последица неизбежне оскудице (лоша жетва, на пример), које су онда трговачки односи још само погоршавали. Модерне кризе немају више неизбежан, рационалан разлог. Оне немају више узрочнике у природи већ у друштву. Сви елемнти за привредну делатност јесу присутни: сировине, машине, радници; алими их не користимо или то чинимо само делимично. То нису једноставно ствари, материјални објекти, већ је то друштвени однос. Они постоје у оваквом друштву само онда када их вредност спаја. То нема везе са "индустријом", захтеви производње су овде крајње небитни. Реч је о друштвеном односу преко којег трговачка логика влада целим производним комплексом и структуром друшзва (у оној мери у којој је производња пробила и поробила друштво). Комунизам има за једини циљ да уништи робне односе и да изнова организује и преоблчи друштво.
Мрежа предузећа, као центара и инструмената у служби вредности, постаје сила која влада друштвом. Све замисливе људске потребе (становање, храна, "култура") постоје само када се потчине овом систему, а он их добрим делом и обликује. Људксе потребе не одређују производњу већ производња одређује људске потребе. Канцеларије се граде пре станова, а многе куће и хиљаде станова зврје празни већим делом године јер само њихови власници или људи који их изнајмљују, они који су те куће и станове "купили" или који за њих "плаћају" кирију, смеју да у њима живе. Када погледамо ситуацију по свету, капитал занемарује пољопривреду и развија је само тамо где се она исплати док милиони људи гладује. Аутомобилска производња развија се у развијенијим земљама и преко потреба људи јер је толико исплатива да даље расте упркос толикој неповезаности [неодрживости? инцохеренце]. У неразвијенијим земљама фабрике се граде само када постижу просечну стопу исплативости. Тежња ка прекомерној производњи захтева у скоро свим развијенијим земљама непрекидну и трајну ратну економију. Када се за тим укаже потреба, упрежу се разарајуће силе [деструцтиве форцес] јер је рат последње средство против кризе.
Најамни рад је током последњих деценија и сам постао противречан. Он приморава један део радништва да ринта по фабрикама; остатак, многобројан у земљама као САД, ради у непродуктивном сектору чија се функција састоји да олакшава продају и абсорбује раднике отпуштене због механизације и аутоматизације. На тај начин се ствара маса потрошача и представља још један начин кризног менаџмента. Капитал присваја технику и науку: у продиктовним гранам усмерава истраживања на области која му доносе највећу добит; у непродуктивним развија менаџмент и маркетинг. Тиме се човечанство тендециално дели на три групе: а) продуктивне раднике, које често њихов рад физички уништава; б) непродуктивне раднике, који претежно стварају смеће и ц) масу људи који живе без прихода и плате, од којих понеки живе у развијенијим земљама, док највећи део обитава у сиромашним; капиталу никако не полази за руком да их интегрише; њих стотине хиљада умире директно или индиректно у ратовима проузрокованим капиталистичко-империјалистичком организацијом света.
Понеке назадније земље се међутим развијају, али тај развој је могућ само уз делимично или потпуно уништење дотадашњих начина живота. Увођење робне економије отима сиромашним сељацима њихова средства за живот и тера их у беду пренасељених градова. Само малобројнима се "посрећило" да раде по канцеларијама или фабрикама; остали су слабо запослени [Унтербесцхаефтигт] или без посла.

[уреди] Г) Пролетаријат и револуција

Капитал ствара мрежу предузећа чија је једина сврха и основа постојања профит, а штите их државе које су ништа више до пуке антикомунистичке организације; истовремено капитал ствара масу појединаца који су приморани да устану против капитала. Та маса није хомогена, али ће се ујединити у комунистичкој револуцији иако неће сви њени делови одиграти исту улогу.
Револуција је последица стварних потреба. Она се појављује када материјални услови живота постану несношљиви. То важи такође и за пролетаријат који је капитал начинио. Велики део светског становништва не поседује средства за производњу и приморан је да продаје своју радну снагу да би преживео. Неки је продају и притом су продуктивни. Други је исто тако продају, мада нису продуктивни. Трећи пак не могу ни да је продају: капитал купује живи рад само када има изгледа да се увећа, у супротноме су ови искључени из производње.
Субверзивно у пролетерској ситуацији се не разазнаје када се пролетаријат поистовети са фабричким или физичким радницима или са сиромашнима. Пролетаријат је нагација овог друштва. То није скупина сиромашних, него очајних људи без имовине (на француском: лес санс-рéсервес, на италијанском: сенза рисерве), који немају шта да изгубе осим својих ланаца; људи који су ништа, који немају ништа и не могу да се самоослободе, а да у истом маху не униште целокупно друштвено уређење. Пролетаријат је разлагање и поништење садашњег друштва, јер му је оно отело скоро све његове позитивне аспекте. Стога пролетаријат такође предстваља своје самоуништење.
Све теорије (било грађанске, фашистичке, стаљинистичке, левичарске или радикално левичарске) које величају пролетаријат, овакав какав је, и захтевају од њега да одигра позитивну улогу, да одбрани вредности и обнови друштво, јесу у суштини контрареволуционарне. Слављење пролетаријата постало је најефикасније и најопасније оружје капитала. Већина пролетера је лоше плаћена и многи раде у производњи, али их не чини пролетаријатом то што су слабо плаћени произвођачи већ што су "одсечени", отуђени, што немају контролу над својим животом ни над смислом свог рада који врше да би зарадили за живот.
Дефиниција пролетаријата има мало везе са социологијом. Теорије о "пролетаријату" прерастају у метафизику када се занемари могућност комунизма. Кад год се пролетаријат самостално умешао у друштвене токове, наступао је као негација постојећег реда, није му пружао позитивне вредности или улогу већ је увек тражио нешто другачије.
Пошто пролетаријат производи вредност, он такође може да одстрани свет који се на њој базира; он обухвата и незапослене и домаћице, јер капитализам ове прве запошљава и отпушта, а користи рад оних других да повећа целокупну масу исцеђене вредности.
Међутим, буржоазија није владајућа класа само зато што је богата док остатак друштва није. Баш зато што су буржоазија они се богате, а не обрнуто. Они су владајућа класа јер контролишу економију - своје запослене исто као и машине. Строго гледано, власништво је само један од облика класне власти који се појављује у посебним варијантама капитализма.
Пролетаријат није радничка класа већ пре класа критике рада. Он је увек садашње уништење старог света, али само потенцијално; оно постаје реално само у ситуацијама друштвених тензија и немира, када га капитал присиљава да буде заступник комунизма. Он прераста у субверзију владајућег друштва тек када се уједини и самоорганизује и то не да би себе поставио наместо владајуће класе, као што је то урадила ономад буржоазија, већ да би укинуо класно друштво. После преостаје још само један једини друштвени чиниоц [агент] - човечанство.
Изузев таквог једног конфликтног периода и времену које му претходи, пролетаријат је сведен на елемент капитала, зупчаник у механизму (капитал управо велича баш тај аспект у којем се радник слави само као део постојећег друштвеног поретка).
Радикална мисао није оперисана од "радницизма", али она барем не држи хвалоспеве радничкој класи нити у физичком раду види благослов. Продуктивним радницима придаје одлучујућу (али не искључиву) улогу, јер њихово место у производњи их ставља у погоднији положај за револуционисање. Само тако посматрано радник у плавом (често носи бео комбинезон или кравату) игра главну улогу докле год му друштвена функција омогућава да испуни задатке другачије од других. Међутим, са растом незапослености, све тежим радним условима, продужењем образовања, све чешћом присилом на дошколовање у сваком животном добу или преврему пензију, са падом броја стално или повремено запослених теже је разлучити рад од нерада.
Ускоро ћемо се наћи у фази растварања [дисолуције] сличној оној о којој је Маркс говорио у својим раним списима. У сваком периоду снажних историјских друштвених земљотреса (током 1840их или после 1917.) пролетаријат осликава губитак друштвених веза (део радничке и средње класе доживљава друштвени пад или ог тога стрепи) и слабљење традиционалних вредности (култура престаје да буде велики ујединитељ). Животни услови старог друштва већ су негирани у пролетерским. Ни хипици ни панкери већ модеран капитализам прави од радне етике лицемерје. Власништво, породица, нација, морал и политика у грађанском смислу све више се распадају у пролетерским условима.

[уреди] Х) Настанак људске заједнице

Примитивна заједница је пресиромашна и преслаба да би искористила могућности рада. Она зна само за рад у непосредном облику. Рад се није кристализовао, није се сталожио [акумулисао] у алаткама; само мали део минулог рада бива складиштен. Када се то распространи, размена постаје неопходна: производња ради циркулације може се мерити само апстрактним радом односно просечним радним временом. Жив рад је основни елемент, а радно време његова мера. Радно време се потом материјализује у облику новца; једна класа почиње да израбљује друге, природне катастрофе се појачавају. Значи успон и пад држава и понекад царства, који могу да се шире и расту само у међусобној борби. Понекад се прекидају трговински односи између различутух делова цивилизованог (тј. трговачког) света са пропашћу једног или више царства. Једна таква пауза у развоју може да потраје и по неколико стотина година, а тада нам се чини да економија назадује у правцу натуралне [субсистенз] привреде.
У тим временима човечанство не располаже никаквим производним апаратом те би искоришћавање [еxплоитатион] људског рада било бескорисно или чак катастрофално. Улога капитализма се састоји у складиштењу минулог рада. Постојање једног целог индустријског комплекса, целокупног фиксног капитала, доказ је да се друштвени карактер људске делатности на крају отелотворио у инструменту које нам неомугаћава баш да створимо рај на земљи, али ипак нуди некакав развој који из постојећих сировина покушава да извуче максимум ради намирења потреба и стварања нових сировина ради нових потреба. Када овај индустријски комплек постане суштински покретач производње, онда вредност губи значај у својој улози регулатора, улози која је одговарала фази док је жив рад још био главни чиниоц производње; вредност више није потребна за производњу. Катастрофално је што је преживела и што се и даље одржава. Вредност се материјализује у свим могућим новчаним облицима, од једноставних и простих до најкомпликованијих, али она проистиче из свеопштег карактера рада, из енергије, индивидуалне и уједно друштвене, коју производи и троши. Вредност и даље остаје посредниг без ког се не може докле год та енергија није створила уједињен светски производни систем; тада је вредност само препрека и кочница. Комунизам представља крај одређеног следа посредништва која су пре била неопходна (упркос беди која их је пратила) да би се накупило довољно минулог рада који би људима омогуо да делају без њих. Вредност је један врста таквог посредника, а сада нам више не треба никакав елемент изван друштвене делатности који би је уједињавао и стимулисао. Акумулисана, продуктивна инфраструктура треба само да се престроји и развије. Комунизам упоређује употребне вредности и по томе одређује која ће производња да се унапређује. Он не мора да трасводи саставне делове друштвеног живота на исти имениоц (просечно радно време). Комунизам организује свој материјални живот на основу сукоба и усклађености потреба, што не искључује конфликте и каткад одређене врсте насиља. Људи неће постати анђели, а и зашто би?
Комунизам значи нестанак сваке врсте елемента неопходног за уједињавање друштва тј. политике. Он није ни демократски ни диктаторски. Наравно да је "демократски" када се под тим изразом сматра да свако сноси одговорност за сву друштвену делатност и то не зато што је народна воља да руководи друштвом или због неког демократског принципа већ зато што је организација послова ствар оних који их и обављају. А то се може испунити само кроз комунизам, супротно тврдњама демократа, где су сви елементи живота део заједнице, када се укину све раздвојене делатности и изолована производња. То је могуће тек након што се вредност уништи. Размена између предузећа искључује могућност да колектив преузме одговорност за свој сопствени живот (пре свега материјални). Циљеви вредности и размене радикално су супротстављени људским. Џенерал Моторсом, Вулвортом или нуклеарном електраном никада не може да се демократски управља. Предузеће прво покушава да се повредни [валоризује, исплати] и не прихвата ни једну управу осим оне уз помоћ које може да оствари свој циљ. Из тог разлога су капиталисти само функционери капитала. Предузеће диригује својим директорима. Да би се стекли услови за самоорганизацију људи, робни односи који сваког појединачно присиљавају да се према другима опходи и у другим људима види само средство којим ће зарађивати за свој живот. Проблеми управе су другоразредни; апсурдно је мислити да ће свако једанпут у животу руководити друштвом. Књиговотство и управљање постаће делатности као и сваке друге - ко хоће, може и тиме да се бави, ко неће, не мора.
"Демократија, а ту сврставам све облике државе, јесте противречна, неистина, у суштини само лицемрје. Политичка слободфа је лажна слобода, најгора врста ропства, само сенка слободе и тиме најгора врста јарма. Исто важи и за политичку једнакост, те се зато демократија као и сваки други облик државе мора растурити: лицемрје раскринкати, открити у њему скривене противречности и ропство које се у њему скрива, тј. отворен деспотизам спрам праве слободе и једнакости односно комунизма".
У комунизму нема смисла да се одржава спољашна принуда која уједињује појединце. Утопијским социјалистима то никада није било јасно. Упркос њиховим врлинама и визионарским способностима све њихове представе и замисли о имагинарном друштву захтевају веома строго планирање и квази тоталитарну организацију. Утопијски социјалисти су покушавали да створе везе које се ионако појављују када се људи добровољно удруже у групама. Да би избегли искоришћавање и анархију, утопијски социјалисти су организовали друштвени живот увек у напред. Други одбијају са анархистичког становишта такву ауторитарност и желе да се друштво увек изнова ствара [перманент цреатион]. Али није то проблем: само одређени друштвени односи на одређеном нивоу развоја материјалне производње чине хармонију између појединаца могућом и уједно неопходном (што укључује и конфликте). Тек тада могу појединци да испуне своје потребе, али само када аутоматски учествују у функционисању групе уместо да буду само њено средство. Комунизам нема потребе да уједини раздвојено, јер није више раздвојено.
То важи за цео свет. Државе и нације биле су неопходне за развој, али су сада реакционарне организације, а поделе које одржавају само су кочница напретка: једина могућа димензија је човечанство. Супротности између физичког и интелектуалног рада, између културе и природе имале су смисла. Подела на организаторе и раднике повећавала је радни учинак. При данашњој тачки развоја нам то више не треба. Подела рада је препрека чија се противречност провлачи и често појављује у свим сферама пословног, "културног" и школског живота. Комунизам укида поделу између радника који ринтају и оних који глуваре по канцеларијама.
Исто важи за супротност између човека и природе. Пре је човек могао да подруштви свет само када се одупирао владавини "природе", а данас је угрожава. Комунизам је помирење човека и природе.
Комунизам је крај економије као раздвојене и привилеговане области од које све остало зависи, мада је мрзимо и плашимо је се. Човек производи и репродукује услове свог постојања: још од распада примитивних заједница, а у свом најрафинисанијем у облику у капитализму рад, тј. делатност којом човек присваја своју околину, постао је присила, а супротно од одмора, задовољства или "правог" живота. Тај стадијум је био историјски неопходан због стварања минулог рада путем кога можемо укинути ово ропство. Уз помоћ капитала је производња (= производња ради повећања вредности) завладала светом. Овде се ради о диктатури производних односа над друћтвом. Када производимо, ми жртвујемо своје животно време да би тек после тога уживали у животу. Задовољство нема обично никакве везе са врстом посла; рад је постао само средство за преживљавање. Комунизам раскида производне односе и спаја их са дружтвеним. Он не зна за раздвојене активности, за рад који је супротан од игре. Неће више бити обавезно да се исти посао обавља целог живота или да се бира између интелектуалног и физичког посла. Пошто акумулисан рад обухвата целокупну науку и технику, истраживање и рад, размишљање и делање, учење и посао биће једно те исто. Неке послове може свако да обави, а генерализација аутоматизације измениће у потпуности производне делатности. Комунизам не заговара ни игру против рада нити нерад против рада. Оваква ограничена и нецеловита слика јоч увек је део капиталистичке стварности. Делатност као производња и репродукција (материјалних, афективних, кулутрних итд.) услова живота јесте сама људска природа.
Човек колективно ствара средства свог постојања и мења га. Машина не може да му их пружи: у том случају би се човек свео на ступањ једног детета које се задовољава са тим да добија играчке без знања одакле оне долазе. Њихово порекло чак ни не постоји у његовој представи - играчке су једноставно ту. Исто тако комунизам неће учинити рад увек угодним и забавним. Људски живот значи напор и задовољство. Па и рад једног песника подразумева болне моменте. Комунизам може само да укине границу између напора и забаве, стварања и одмарања, рада и игре.

[уреди] I) Подруштвљење

Комунизам значи да човечанство присвоји своје богатство, а то опет значи да се то богатство неизбежно мења, што захтева уништење предузећа као одвојене јединице и закона вредности: не да би се подруштвио профит, већ да би добра могла да циркулишу кроз привредне центре без посредства вредности. Комунизам неће користити производни систем онако како му га је капитализам оставио. Не ради се о томе да се одбаце "лоше" стране капитала (профит), а да се задрже "добре" (производња). Као што смо имали прилике да видимо, вредност и логика профита намећу одређену врсту производње; развијају поједине гране и занемарују остале. Ко велича привредни раст и производњу, тај пева химне у славу капитала.
Да би се производња револуционирала и да би се предузећа укинула као таква комунистичка револуција мора да се послужи производњом. Неко време током једне фазе ће то бити његова основна "полуга". Није циља да се преузму фабрике и да се тамо остане те да се њима управља већ да се из њих изађе и да се повежу без посредства трговине, што их уништава као предузећа. Такво кретање започиње малтене само од себе смањивањем и укидањем разлика између села и града и подвојености индустрије и осталих сектора.
Капиталов животни циљ је гомилање вредности: он фиксира вредност у облику накупљеног, односно минулог рада. Акумулација и производња постају саме себи сврха, а све се њима подређује - капитал храни своје инвестиције људским радом. Истовремено се развија непродуктивни рад. Комунистичка револуција је побуна против оваквог бесмисла. Она је такође деакумулација, али не да би се вратила начинима живљења каквих више нема већ да би поставила ствари на своје место: до сада је човек бивао жртвован инвестицијама, а данас је обрнуто могуће. Комунизам је опречан продуктивизму и исто тако неспојив са илузијом еколошког развоја унутар постојећих економских оквира. "Нулти раст" је још увек раст. Званични гласноговорнци екологије никада не критикују економију као поређење вредности; они би само да узму под контролу променљиве које одређује новац.
Комунизам није наставак капитализма у рационалнијем, ефикаснијем, модернијем, праведнијем и контролисанијем облику. Он не преузима старе материјалне основе онаквим каквим их је затекао: он их разара.
Комунизам није скуп мера које ће се увести када се освоји власт. Он је покрет који већ постоји, али не као начин производње (не могу постојати комунистичка острва у капиталистичком друштву), већ као тежња чији се узроци налазе у стварним потребама. Комунизам чак нема ни појма шта је то вредност. Није реч о томе да једног лепог дана велики број људи почне да уништава вредност и профит. Сви досадашњи револуционарни покрети били су у стању да замрзну друштво, али су онда чекали да из тог свеопштег прекида нешто испадне. Подруштвљавање би међутим пустило у проток добра без замене за новац, отворило би врата која изолују фабрику од њене околине, затворило би оне у којима је радни поступак превише отуђујућ да би се могао техничким мерама побољшати, укинуло би школу као места за специјализацију, која петнаест година деле учење од праксе, развалило би зидове које приморавају људе да се затварују у затворе трособних породичних станова - укратко речено, оно би раскрстило са свим врстама подела.
Механизам комунистичке револуције проистиче из борбе. Њен развитак довешће до тачке када друштво појединцима неће допустити ниједну другу перспективу и на тај начин их присиљава да створе нове друштвене односе. Када нам се чини да понеке друштвене борбе данас никуда не воде, то је зато што њихов исход односно наставак може да буде само комунизам, без обзира шта о томе њихови учесници тренутно мисле. Чак и када радници постављају своје захтеве они често дођу до тачке када нема ниједног другог решења до насилног конфликта са државом и њеним помоћницима, синдикатима. У том случају оружана борба и устанак садрже у себи примену једног друштвеног програма и коришћење економије као оружја (видети горе, о пролетаријату). Војни аспект, колико год био битан, зависи од друштвеног садржаја борбе. Да би победио своје непријатеље на војном нивоу, пролетаријат мења - независно од својег стања свести - друштво на комунистички начин.
"Модерно вођење рата као предуслов има еманципацију грађанства и сељака, она је војни израз те еманципације. Еманципација пролетаријата имаће такође свој посебан војни израз и створиће један до сад невиђен, нов начин ратовања. Већ се може одредити врста материјалне основе тог новог начина војевања."
До данас борбе нису достигле стадијум у којем би њихов војни развој учинио појаву новог друштва неопходним. У најважнијим друштвеним борбама - у Немачкој између 1919. и 1921. - пролетаријат није дотле досегао урпкос грађанском рату. Испод површине ових сукоба, који би иначе били небитни, комунистичка перспектива је била присутна. Буржоазија је била у стању да упрегне оружја економије у своју корист тако што је поделила радничку класу (незапосленошћу, на пример). Пролетаријат није био способан да употреби економију у свом интересу и борио се претежно војним средствима. Дошло је чак до тога да се 1920. почела организовати црвена армија, али он није никада искористио оружје које му даје његова друштвена функција.
Неки од "рајота" у САД почели су у другачијем контексту са друштвеном променом, али најпосле на нивоу робе, а не самог капитала. Ови људи су били само део пролетаријата и често нису имали могућности да се користе производњом као "полугом" јер су из ње били изопштени. У фабрикама их није било. Комунистичка револуција подразумева акцију унутар предузећа да би их уништила као такве. Побуне у САД зауставиле су се на нивоу потрошње и расподеле^{<а хреф="#9">9</а>}. Комунизам не може да се развије без напада на суштину проблема, језгро, тамо где се ствара вишак вредности: у производњи. Он је користи међутим само као полугу да би је уништио.
Људи без залиха [резерва, имовине?] праве револуцију. Приморани су да створе друштвене односе који се назиру у постојећем друштву. Тај раскид значи кризу која може да се веома разликује од оне 1929. када је велик део економије стао. Када се друштво нађе у толиким проблемима да не може више да изолује борбе једне од других, тада може да дође до уједињења различитих елемента који се буне против најамног рада. Комунистичка револуција није ни окупљање постојећих покрета ни њихово преобличење интервенцијом од стране "авант-гарде". Такав механизам може само да настане у целом свету, а прво у појединим развијенијим земљама.
Главно питање није освајање власти од стране радника. Абсурдно је заговарати диктатуру радничке класе у садашњем стању. Радници, онакви какви су сада, нису у стању да управљају било чиме. Они су напослетку само део механизма за повећање вредности и потчињени су диктатури капитала. Диктатура постојеће радничке класе била би само диктатура њених представника односно челника синдиката и радничких партија. Такво је стање у "социјалистичким" земљама - и програм демократске левице у осталом делу света.
Револуција има проблем са организацијом, али она није проблем организације. Све теорије о "радничкој влади" или "радничкој власти" предлажу на крају само алтернативна решења за кризу капитала. Револуција је прво промена друштва, тј. онога што одређује односе међу људима и између људи и својих средстава за живот. Организациони проблеми и "вођства" су мање битни. Они зависе од тога шта револуција постигне. То важи како за почетак комунистичке револуције тако и за функционисање друштва које из ње настаје. Револуција се неће десити када 51% радника буде револуционарно настројен. Нити ће започети стварањем апарата за доношење одлука. Капитализам је тај који се стално бави проблемима вођства и менаџмента. Облик организације комунистичке револуције (и сваког другог друштвеног покрета) зависи од њеног садржаја. Како ће се партија, организација револуције, образовати одредиће циљеви које треба достићи.
У 19. веку, а чак и за време Првог светског рата, материјални услови комунизма морали су прво да се створе у неким земљама (Француска, Италија, Русија итд.). Комунистичка револуција морала би прво да развије продуктивне снаге, да упосли малограђанство и да распространи индустријски рад до општег нивоа, по пароли: ко не ради, неће добити ништа ни за јело (што би важило само за радно способне, наравно). Револуција се ипак није десила, а њена тврђава у Немачкој је растурена. Њене задатке испунио је од тада капиталистички економски раст. Данас постоји материјална основа за комунизам. Нема више потребе да се непродуктивни радници шаљу у фабрике. Проблем је постављање основа за једну другачију "индустрију" која би се потпуно разликовала од претходних. Многе фабрике мораће да буду затворене, а присилни рад неће више бити део свакодневнице: хоћемо укидање рада као делатности која је одвојена од осталог живота. Било би бесмислено укинути занимање ђубретара као посао који неко мора годинама да обавља када се истовремено не укине комплетан процес и логика стварања и депонирања ђубрета.
Мање развијене земље неће морати да прођу кроз фазу индустријализације. У многим деловима Азије, Африке и Латинске Америке капитал тлачи раднике, али их није потчинио својој "реалној" власти. Стари облици друштвеног живота у заједници су опстали. Комунизам би многе од њих оживео, као што је то Маркс мислио о руским сеоским заједницама, и то уз помоћ "западних" технологија, које би се другачије примењивале. Такве области би се показале чак лакшим за подруштвљавање него огромни, на ауто прилагођени и од екрана зависни "цивилизовани" урбани простори. Другим речима, ради се о процесу деакумулације у целом свету.

[уреди] Ј) Државе и како да их се отарасимо

Држава је проистекла из неспособности људи да самоуправљају својим животима. Она је, симболично и материјално, јединство развдојеног. Чим пролетери присвоје средства за живот, посредништво све више губи функцију. мада уништење државе није аутоматски процес. Она неће мало по мало нестајати што се област којом не управља тржиште све више шири. У ствари, таква једна сфера била би лако ломљива када би допустила централној државној машинерији да и даље функционише као у што се то десило у Шпанији 1936.-1937. Ниједна државна структура неће одумрети сама од себе.
Подруштвљење је стога више од збира директних делимичних акција. Капитал ће бити поткопан од стране свеопште субверзије у којој људи узимају своје односе у своје руке. Али, ништа се битно неће постићи докле год држава и даље буде имала власт. Друштво није једноставна мрежа крвних судова: односи су централизовани у једној сили која у себи збраја моћ да се ово друштво одржи. Капитализам би био пресрећан када би ми променили свој живот на локалном нивоу, док би он глобално наставио своју игру. Држава као централна власт мора да се исто тако централном акцијом уништи као што и њена власт мора да се свуда укине. Комунистички покрет је антиполитички, а не аполитичан^{<а хреф="#11">11</а>}.

[уреди] К) Комунизам као постојећи друштвени покрет

Комунизам није само један друштвени систем, начин производње који ће постојати "после револуције". Та револуција је у ствари сусрет два света: на једној страни стоје сви они који су одбачени и искључени из правог ужитка, чији је голи опстанак каткад угрожен, али који су упркос томе удружени из потребе да ступе у контакт, да делају, да живе и преживе.
На другој страни је подруштвљена економија на светском плану, уједињена на техничком нивоу, али истовремено подељена на јединице приморане да раде једна против друге да би се повиновале логици вредности која их уједињује и која би све уништила да би као таква опстала.
Свет робе и вредности, који је тренутна основна структура продуктивних снага, покреће њена сопствена сврха; претворила се у независну силу и потчињава свет правих потреба својим законима. Комунистичка револуција представља раскид са тим потчињавањем, а комунизам се бори против њега и супротставља му се још од зачетка капитализма, а и раније, али без изгледа за успех.
Човечанство је веровало најпре да је извор његових мисли и представа о свету изван њега самог. Оно је такође веровало да људска природа не може да се нађе у друштвеним односима веч у вези са елементом ван стварног света (Бог) који је створио човека. Исто тако, човечанство, у својим напорима да си присвоји свој околни свет и да се прилагоди, морало је да прво створи један материјалан свет, мрежу продуктивних снага, економију, свет објеката који га тлачи и влада над њим пре него што оно може да тај свет присвоји и прилагоди својим потребама и сходно тиме промени.
Комунистичка револуција је продужетак и превазилажење постојећих друштвених покрета. Дискусије о комунизму имају обично погрешну полазну тачку: оне се све врте око питања шта ће људи после револуције да чине. Они никада не доводе комунизам у везу са оним што се у тренутку дискусије дешава. Мисле да има један преломни моменат: прво се спроводи револуција, онда комунизам. Комуназам јесте продужетак стварних потреба које се већ данас манифестују, али никуда не воде, не могу да буду задовољене јер то не садашња ситуација не дозвољава. Данас постоје многе комунистичке праксе и обрасци понашања: они нису само израз обимног одбијања постојећег света, већ пре свега покушај да се створи нов. Докле год немају успеха, виде се само њихове границе, само тенденција, а не и њихов наставак (функција левичарских групација састоји се баш у томе да границе представе као циљеве покрета и тиме да их појачају). У одбацивању рада на покретној траци или у борбама сквотера комунистичка перспектива је присутна као покушај да се створи "нешто друго" и то не само на основу простог одбацивања модерног света (Хипи покрет), већ кроз употребу и трансформацију оног што се производи и троши. У таквим сукобима људи покушавају да присвоје добра без логике трговине, а према добрима се односе као према употребним вредностима. Њихов став према тим стварима и односима које успостављају међу собом да би могли да спроведу акције јесте субверзиван. Они се и сами мењају током таквих догађаја. То "друго", после настанка ових акција, у борбама је само потенцијално присутно без обзира шта мислиле или желеле њихове организације и невезано шта говоре левичари који се укључују и о томе теоретишу. Такви покрети неизбежно ће стећи на крају свест и својој делатности да би разумели шта чине и како то да раде још боље.
Они који већ сада осећају потребу за комунизмом и дискутују о томе не могу да интервенишу у тим борбама са намером да провуку комунистичко јеванђеље или да им предложе да се окрену "правим" комунистичким активностима. Нису потребне пароле, већ објашњење позадине и механизма борби. Ми морамо само да покажемо на шта ће бити приморани.

[уреди] Лењинизам и левичарски комунизам

Шта је то левичарски комунизам? Он је истовремено производ као и аспект револуционарних покрета после Првог светског рата који су потресали капиталистичку Европу од 1917. до 1921. или 1923., али који је нису срушили. Радикално левичарски назори вуку корене из овог покрета двадесетих година који је обухватао стотине хиљада револуционарних радника у Европи. Овај покрет је остао мањина у Комунистичкој интернационали и супростављао се општој линији интернационалног комунистичког покрета. Појам "радикално левичарски" (или ултралевичарски) наговештава његов карактер. Постоје десничари (социјалпатриоте, Носке...), центар (Кауцки...), левичари (Лењин и Комунистичка интернационала) и ултралевичари. Леви комунисти су у првој линији опозиција: опозиција унутар и против Комунистичке партије Немачке, унутар и против Комунистичке интернационале. Она се афирмише кроз критику преовлађујућих идеја комунистичког покрета, тј. кроз критику лењинизма.
Леви комунисти су били све само не монолитан покрет, а различити делови покрета мењали су његове идеје. Отворено писмо Лењину Хермана Гортерса (Херманн Гортерс) формулише једну теорију партије, на пример, коју више не заступају данашњи ултралевичари. Обраћањем пажње на две главне тачке ("организација" и садржај социјализма) позабавићемо се идејама ултралевице које је до данас задржала. Француска група ИЦО је један од најбољих примера данас још увек активне ултралевичарске групе.

[уреди] А) Проблем организације

Ултралевичарске идеје су настале практичним искуством (пре свега радничких борби у Немачкој) и теоретском критиком (лењинизма). За Лењина је главни проблем револуције представљало стварање "вођства" које ће бити у стању да поведе раднике до победе. Ултралевичари покушавају да теоретски објасне да за пораст организације у фабрикама радничкој класи не треба ниједна партија да би била револуционарна. Револуцију ће спровести масе организоване у радничким саветима, а не пролетаријат предвођен професионалним револуционарима. Комунистичка радничка партија Немачке (К.А.П.D.), чији теоретски израз активности можемо наћи у Гортеровом "Одговору Лењину", себе је видела као авантгарду чији је задатак да едукује масе, а не да их предводи, као што је то случај у лењинистичкој теорији. Многи ултралевичари који су били против дуализма организације у фабрици и партије одбацили су ову концепцију сматрајући да револуционари не смеју да се организују одвојено од маса. Ова дискусија довела је 1920. до стварања ААУЕ (Аллгемеине Арбеитер Унион - Еинхеитсорганисатион = свеопшта радничка унија - јединствена организација) која је ААУД (Аллгемеине Арбеитер Унион Деутсцхландс - свеопшта радничка унија Немачке) пребацивала да је под управом КАПД. Већина ултралевичара стала је иза становишта ААУЕ.
Садашња активност ИЦО у Француској базира се на сличном принципу: свака револуционарна организација која постоји упоредо са органима створених од стране самих радника и која се труди да изради дослед теорију и политичку линију пре или касније ће пробати да предводи раднике. Зато се револуционари не организују изван органа које су радници спонтано створили већ просто размењују информације, шаљу их даље и успостављају контакт са другим револуционарима; они никада не покушавају да израде свеобухватну теорију или стратегију.
Да би разумели ову идеју морамо се вратити на лењинизам. Лењинистичка теорија партије утемељена је на разликовању, које се може наћи код сваког великог социјалистичког мислиоца тога времена: између "радничког покрета" и "социјализма" (револуционарне идеје, учење, научни социјализам, марксизам итд. - различита имена за исто) односно да су они две у основи различите, раздвојене ствари. На једној страни се налазе радници и њихове свакодневне борбе, а на другој револуционари. Одатле Лењин закључује да се револуционарне идеје морају "увести" у радничку класу. Раднички покрет и револуционарни су раздвојени један од другог: команда револуционара над радницима че их ујединити. Зато се револуционари морају организовати и "од споља" утицати на радничку класу. Лењинова анализа, која позицира револуционаре изван радничког покрета, изгледа као да се ослања на чињеницу да револуционари наводно живе у потпуно другачијем свету од радника. Лењин не схвата да је то обмана. Јер, Марксова анализа и његов научни социјализам као целина нису дело "грађанских интелектуалаца" веч класне борбе на свим нивоима у капитализму. "Социјализам" је израз пролетерских борби. Њега су разрадили "грађански интелектуалци" (или веома образовани радници као Јозеф Дицкен, Јосепх Диетзген) јер су само револуционари из грађанства били за то способни, али је он производ класне борбе.
Револуционарни покрет, динамика која води у комунизам, јесте производ капитализма. Погледајмо Марксов концепт партије. Реч партија појављује се често у његовим списима. Мора се направити разлика између Марксових приниципа у вези овог питања и његових анализа многих аспеката радничког покрета његовог времена. Многе од ових анализа показале су се као погрешне (на пример његова представа о будућности синдикалног покрета). Притом не постоји ниједан текст у којем Маркс сажима своје идеје о партији већ само неколицина разбацаних коментара и напомена. Ми сматрамо да сви ти текстови на крају дају једну општу перспективу. Капиталистичко друштво само ствара комунистичку партију која је само пука организација објективног покрета (што наводи на закључак да је Лењинова и Кауцијева идеја о "социјалистичкој свести" коју треба "донети" радницима бесмислена), која усмерава друштво ка комунизму. лењин је спазио реформистички настројен пролетаријат и рекао је да се нешто мора учинити (увести "социјалистичку свест") да би се он револуционирао. Тиме је само показао да тотално није разумео класну борбу. У нервелоуционарном перидоу пролетаријат не може да мења капиталистичке производне односе. Он зато покушава да промени однос капиталистичке расподеле у виду захтева за повећањем надница. Радници наравно "не знају" да мењају расподелне односе када траже повишицу. Они се упркос томе труде, "несвесно", да реагују на капиталистички систем. Кауцки и лењин не виде процес, револуционаран покрет створен од стране капитализма; за њих је видљив само један од његових аспеката. Кауцкијева и лењинова теорија о класној свести разбија и парча процес и посматра само његове прелазне моменте: за њих пролетаријат ["бy итс оwн ресоурцес алоне"] мора да буде реформистички настројен, а револуционари се налазе изван радничког покрета. Док у ствари револуционари и њихове идеје и теорије проистичу из радничке борбе.
У нереволуционарном периоду револуционарни радници, изоловани у својим фабрикама, покушавају да разоткрију праву природу капитализма и институција које га подржавају (синдикати, "радничке" партије). Они у томе обично немају успеха, што је прилично нормално; а постоје и револуционари (радници и незапослени) који читају и пишу, и који се труде да створе критику целокупног система. Ни они у томе обично немају успеха, што је такође прилично нормално. Ова подела потиче из капитализма: једна од особености капиталистичког друштва је подела на умни и физички рад. Она постоји у свим друштвеним сферама, а присутна је такође у револуционарном покрету. Било би идеалистички да очекујемо да револуционарни покрет буде "чист", као кад не би био производ овог друштва. Револуционарни покрет у капитализму, тј. комунизам, неизбежно носи жиг капитализма.
Само тотални успех револуције може уништити поделу; а до тада нам остаје да се боримо против ње. Она је особена нашем покрету исто као и целом друштву. Не може се избећи да бројни револуционари не желе да читају и да их теорија не интересеју. То је чињеница, али пролазна. Међутим, "револуционарни радници" и "револуционарни теоретичари" јесу два аспекта истог процеса. Погрешно је да "теоретичари" морају да предводе "раднике". Исто тако погрешно је становиште, И.C.О.-а, на пример, да је колективно организована теорија опасна јер ће узети вођство над радницима. И.C.О. заузима становиште симетрично лењиновом. Револуционаран процес је органски процес и, иако се неки његови делови раздвајају за одређено време, појава било које револуционарне (или псеудореволуционарне) ситуације приказује снажно јединство различитих елемената револуционарног покрета.
Шта се догодило маја 1968. у радничко-студентским саветима у Сонсје центру у Паризу? Неки (ултралеви) комунисти, који су пре ових догађаја посветили већину своје револуционарне активности теорији, удружили су се са мањином револуционарних радника. Пре маја 1968. били су одвојени од радника колико је и сваки радник одвојен од других у "нормалној", нереволуционарној ситуацији у капиталистичком друштву. Маркс није био одвојен од радника када је писао Капитал нити је био одвојен када је учествовао у Комунистичком савезу или Интернационали. При раду у тим организацијама он није осећао потребу (као лењин) или се плашио (као I.Ц.О.) да постане вођа радника.
Марксова концепција о партији као историјском производу капиталистичког друштва које узима различите облике у зависности од стања и еволуције тог друштва дозвољава нам да превазиђемо дилему о потребности партије односно страха од исте. Комунистичка партија је спонтана (тј. потпуно одређена друштвеном еволуцијом) организација револуционарног покрета створена од капитализма. Партија је спонтан изданак [оффспринг] израстао на историјској земљи модерног друштва. Жеља за и страх од "стварања" партије су обоје истовремено илузије. Она не треба да се створи или не створи - она је само историјски производ. Из тог разлога револуционари не морају да је направе или да се плаше да је направе.
лењин је имао теорију о партији. Маркс је имао другачију теорију о партији која се поприлично разликовала од лењинове. лењинова теорија била је део пораза Руске револуције. Ултралевица је одбацила све теорије о партији као опасне и контрареволуционарне. лењинова теорија ипак није била главни разлог за пораз Руске револуције. Она је само претегнула јер Руска револуција није успела (претежно због изостанка револуције на Западу). Не треба напустити све теорије о партији зато што је једна од њих (лењинова) била контререволуционарни инструмент. Нажалост, ултралевица је прихватила идеју која је само сушта супротност лењиновој. лењин је хтео да направи партију; ултралевица је одбила да је створи. Ултралевица је тако дала другачији одговор на једно те исто погрешно питање: за или против стварања партије. Ултралевица је остала на истом терену као лењин. Ми не желимо да само изокренемо лењинову перспективу, већ да је се потпуно лишимо.
Модерне лењинистичке групе (Троцкисти, на пример) покушавају да организују раднике. Модерне ултралевичарске групе (И.C.О., на пример) само шире информације без покушаја да развију колективан поглед на проблем. Ми верујемо да је потребно да се формулише теоретска критика садашњег друштва. Таква критика подразумева колективан рад. Такође сматрамо да било која стална група револуционарних радника мора да покуша да нађе теоретску базу за своје акције. [Тхеоретицал цларифицатион ис ан елемент оф, анд а нецессарy цондитион фор, працтицал унифицатион.]

[уреди] Б) Управљање чиме?

Руска револуција је скончала јер је на крају почела да развија капитализам у Русији. Стварање ефикасног менаџерског тела постало је њен мото. Ултралевица је убрзо закључила да бирократска управа не може бити социјализам и она се залагала за радничку самоуправу. Створена је заокружена ултралевичарска теорија са радничким саветима у центру: савети служе као борбене радничке организације у капитализму и као инструменти радничке управе у социјализму. Стога савети играју главну улогу у ултралевичарској теорији као партија у лењиновој.
Теорија о радничкој управи анализира капитализам у смислу менаџмента. Али да ли је капитализам пре свега начин управе? Револуционарна анализа капитализма коју је започео Маркс не ставља нагласак на питање "ко управља капиталом?" већ супротно: Маркс описује и капиталисте и раднике као пуке функције капитала: "капиталиста је по себи само функција капитала, а радник функција радне снаге". Руске вође не воде "економију"; она њих води, а цео развој руске економије покорава се објективним законима капиталистиче акумулације. Другим речима, директор служи одређеним и присилним производним односима. Капитализам није начин управе већ начин производње на основама датих производних односа. Револуција мора да циља на ове односе. Покушаћемо да их укратко анализирамо. Револуционарна анализа капиталзма наглашава улогу капитала чијим се објективним законима покоравају "управљачи" економије, како у Русији тако и у Америци.

[уреди] C) Закон вредности

Капитализам се темељи на размени: прво се приказује као "неизмерна акумулација робе". Иако не би могао да постоји без размене, капитализам није само пука производња робе; он расте и развија се чак и борбом против једноставне производње робе. Капитал се у основи базира на одређеној врсти размене, размени између минулог и живог рада. Разлика између Маркса и класичних економиста је пре свега у његовом концепту радничке моћи: открива тајну вишка вредности правећи разлику између неопходног и сувишног рада.
Како се две робе односе једна према другој? Којим механизмом можемо утврдити да x количина робе А има исту вредност као y количина Б робе? Маркс није тражио објашњење за x:y = А:Б у конкретној природи А и Б, или у њиховим квалитетима, већ у квантитавином односу: А и Б се могу разменити само у односу x:y = А:Б јер обе садрже количину "нечег заједничког". Када издвојимо конкретну и употребну природу А и Б, остаје нам само једна заједничка особина: оне су обе "производ рада". А и Б се размењују по пропорцији одређеној количини у њима складиштеног рада. Квантитет рада се мери његовим трајањем. Концепт друштвено неопходног радног времена до ког се долази даљом анализом јесте апстракција: не може се израчунати шта сат друштвено неопходног рада представља у датом друштву. Разликовањем конкретног и апстрактног рада Маркс је разумео механизам размене и анализирао посебан облик размене, најамни систем.
"Најбољи моменти моје књиге су: 1) двојбен карактер рада, зависно од тога да ли се манифестује у употребној или трговниској вредности (на ово се надовезује сво разумевање чињеница)."²
Радно време заиста одређује целокупну друштвену организацију производње и расподеле. Оно одређује колико се продуктивне снаге користе за специфичне намене на специфичним местима. Закон вредности "се намеће као одредница неопходних пропорција друштвеног рада; притом не у општем смислу који важи за сва друштва, већ у смислу потребном капиталистичком друштву; другим речима, он уводи пропорционалну дистрибуцију целог друштвеног рада према специфичним потребама капиталистичке производње."³
То је један од разлога зашто се не инвестира капитал у фабрику у Индији иако би производња баш те фабрике била неопходна за преживљавање становништва. Капитал се увек креће ка местима где се може брзо умножити. Регулација путем радног времена присиљава капиталистичко друштво да развија дату производњу само када је неопходно друштвено радно време у најмању руку није веће од просечног радног времена.
Трговинска вредност одређена просечним радним временом - то је логика капитала.

[уреди] D) Противречност радног времена

Већ смо споменули колико је битна улога сувишног рада за производњу вишка вредности. Маркс је истакао узрок, функцију и границе сувишног рада.

"Тек када се достигне одређен степен продуктивности - тако да је део производног времена довољан за непосредну производњу - онда че све више да се примењује за производњу производних средстава. Предуслов за тако нешто је друштво које може да чека; да велики део већ створеног богатства може да се повуче из директне потрошње и производње за директну потрошњу са циљем да се упосли овај део за рад који није директно продуктиван (унутар самог материјалног производног процеса)".⁴

Најамни рад је средство за развидак производних снага.
"Права економија - штедња - састоји се у штедњи радног времена (минимуму и смањивању производних трошкова). Та штедња је идентична са развојем продуктивних снага."⁵

Најамни рад омогућава производњу вишка вредности путем присвајања сувишног рада од стране капитала. У том смислу су јадни услови у којима се налази гомила радника историјска неопходност. Радник се мора натерати да одради сувишни рад. На тај начин продуктивне снаге развијају и увећавају удео сувишног рада током радног дана:

Капитал ствара "велику количину расположивог времена... (тј. простор за развој пуне радне снаге појединца, а тиме и друштва)".⁶

Парадокс илити "антитетичко постојање"⁷ сувишног рада прилично је јасно:
- он ствара "богатство народа",
- радницима који га достављају доноси само беду.
Капитал [Цапитал "ис тхус, деспите итселф, инструментал ин цреатинг тхе меанс оф социал диспосабле тиме, ин ордер то редуце лабоур тиме фор тхе wхоле социетy то а диминисхинг минимум, анд тхус то фрее еверyоне'с тиме фор тхеир оwн девелопмент."] ⁸

У комунизму, вишак времена у односу на неопходан рад ће изгубити карактер сувишног рада на шта су га свеле историјске границе у капитализму. Расположиво време ће престати да се темељи на сиромаштву радништва. Неће више бити потребно да се користи беда да би се створило богатство. Када се збаци однос између неопходног и сувишног рада устанком [рисе] продуктивних снага, вишак времена после рада потребног за материјалну егзистенцију изгубиће свој прелазни облик сувишног рада.

"Слободно време - што је време за разбибригу исто као и време за узвишене активности - природно је претворило његовог власника у другачији субјекат, а он после ступа у директну производњу као такав другачији субјекат"⁹

Економија радног времена је апсолутно потребна за развој човечанства. Она поставља темеље за могућност капитализма и касније, на вишем ступњу, комунизма. Исти покрет развија капитализам и истовремено чини комунизам како неопходним тако и могућим.

Закон вредности и њено мерење у виду просечног радног времена учествују у истом процесу. Закон вредности доводи до изражаја границу капитализма и игра неопходну улогу. Докле год се продуктивне снаге нису високо развиле и докле год је непосредан рад и даље суштински чиниоц у производњи, мерење путем просечног радног времена је апсолутно потребно. Са развој капитала, посебно са развојем фиксног капитала, ["тхе цреатион оф реал wеалтх цомес то депенд лесс он лабоур тиме анд он тхе амоунт оф лабоур емплоyед тхан он тхе поwер оф тхе агенциес сет ин мотион дуринг лабоур тиме, wхосе 'поwерфул еффецтивенесс' ис итселф ин турн оут оф алл пропортион то тхе дирецт лабоур тиме спент он тхеир продуцтион, бут депендс ратхер он тхе генерал стате оф сциенце анд он тхе прогресс оф тецхнологy, ор тхе апплицатион оф тхис сциенце то продуцтион."]⁸

Беда пролетаријата била је услов за пораст фиксног капитала, у којем је сво научно и технолошко знање "фиксирано". Аутоматизација, чије ефекте тек почињемо да видимо, само је једна од ступњева у овом развоју. Капитал међутим и даље регулише производњу путем мерења просечног радног времена.

"Сам капитал је противречност у покрету, јер са једне стране покушава да смањи радно време на минимум, а са друге поставља радно време као меру и извор богатства. Тако смањује рад у његовом потребном облику, а повећава га у његовом сувишном."¹¹

Да би схватили противречност продуктивних снага и производних односа морамо бацити поглед на везу између следећих супротности:
а) противречност између функције просечног радног времена као регулатора "слабо развијених" продуктивних снага и раст продуктивних снага које теже да униште неопходност такве функције,
б) противречност између неопходности да се развија максимум сувишног рада радника да би произвео што је више могуће вишка вредности и раст сувишног рада који нам омогућава да га укинемо.

"Чим рад није више у свом директном облику извор богатства, радно време престаје да буде његова мера, а тако трговинска вредност мора да престане да буде мера употребне вредности. Сувишан масовни рад није више услов за развој општег богатства, као и нерад неколицине за развој општих моћи људског ума."¹²

"Ослобођење људи", прорекнуто од стране свих утопијских мислиоца постаје могуће:
"Тиме долази до слома производње на основу трговинске вредности. [Тхе фрее девелопмент оф индивидуалитиес, анд хенце нот тхе редуцтион оф нецессарy лабоур тиме со ас то посит сурплус лабоур, бут ратхер тхе генерал редуцтион оф тхе нецессарy лабоур оф социетy то а минимум, wхицх тхен цорреспондс то тхе артистиц, сциентифиц етц. девелопмент оф тхе индивидуалс ин тхе тиме сет фрее, анд wитх тхе меанс цреатед, фор алл оф тхем". 13]

A EVO MALO I KONTRATEZA VASIM TVRDNJAMA ... PROCITAJTE , VREDI! 

Било је много расправе о томе шта је заправо пропало са падом Берлинског зида: да ли је то само један одређени историјски облик социјализма, уз то још и нелегитиман и настао злоупотребом и погрешним тумачењем његових основних начела, или сама идеја социјализма као таквог. Жестина и упорност ове расправе која се и данас често обнавља сведочи нам о једном важном феномену модерног друштва, о великој емотивној инвестицији у тај систем који су учинили многи интелектуалци и политичари, и о неспремности да се од њега раставе чак и у тренутку кад се његова неефикасност и суштинска погрешност као концепта намећу у хиљаду знакова.

Аргументи за економску деструктивност тог система, и за његову конституционалну предодређеност за угрожавање слободе појединца већ су довољно доказани и теоријски и практично. Већ средином прошлог века постало је јасно да неуспех социјалистичких друштава да понуде својим грађанима економски привлачнији живот и минимум грађанских слобода које им пружа друштво слободне конкуренције, није последица никаквих злоупотреба, "бирократизације", или било ког сличног дефекта у примени основних социјалистичких начела, већ ствар изворне природе самих тих начела. Одкад су средином прошлог века извештаји о жалосном третману људи у земљама бившег Источног блока постали шире доступни, и од кад је нестало сваке сумње да се систем државног социјалзма у било ком погледу може економски такмичити са капитализмом, нестало је било које рационалне основе за истрајавање на подршци самом социјализму. Ако је упркос томе, у другој половини XX века та подршка у извесном смислу пре јачала него слабила, и ако су принципи и опште схватање друштва који су лежали у основи социјалистичке визије света постајали још прихваћенији него пре, постајало је утолико јасније да изворе ове подршке не можемо тражити у сфери интелектуалних концепата нити разумне политике, већ превасходно у ирационалној везаности за један одређени морални код који социјализму даје оправдање и који све његове злочине и неуспехе амнестира и чини чак неважним.

Тај морални код који лежи у основи социјализма јесте врло стари култ племенског жртвовања. Он полази од схватања човека као жртвене животиње морала једнакости, који је изручен вољи колектива у свакој тачки своје егзистенције. Тај човек нема (или има врло ограничено) право на свој индивидуални живот, на тражење властитог пута, и постављање властите аутономне лествице вредности коју може остваривати како жели, под условом да у томе мирољубиво сарађује са другима. Одблеске тог идеала можемо данас још видети у вапајима за смањење разлика између богатих и сиромашних, али и за прерасподелу дохотка унутар једног истог друштва. И после слома социјализма, тај егалитаристички морални код живи у осећањима и праксама које су његова интелектуално-етичка излучевина: мржња према бизнису, завист према успешним појединцима, инстинкт "стада" који из ње проистиче, тежња да се директном контролом свима обезбеде једнаке погодности без обзира на тржишну вредност њихових заслуга итд. Моралном атмосфером из које се рађају овакве тежње доминирају осећања заједништва, сигурности и предвидивости, која искључују концепт човека као слободног бића које предузима на своју одговорност експерименте у производњи и трговини, и сноси само трошкове својих експеримената. То је један много старији и инстинктивнији морални свет од оног који ће се развити у крилу цивилизације, и бити заснован на културним табуима и апстрактним правилима чије поштовање ће се сматрати узором правде, а не било какви резултати индивидуалних активности, попут једнакости или "равномерне расподеле". То је свет суровог дивљаштва преобучен у шљаштећу и цмиздраву одору "социјалне правде". Тај морални свет има смисла само у оквиру палеолитске хорде, принуђене да зарад опстанка следи колективни дух и апсолутну оданост групи. Само у оквиру такве групе богатство не постоји као производ рада и трговине који је увек "неравномеран", већ као оскудни дар лова и сакупљања, или плен преотет од непријатеља, који у складу са егалитарним принципима хорде мора бити равномерно подељен да би група опстала. Као што је у литератури већ показано, модерни социјалистички идеал "друштвене правде" је само једна немогућа евокација тог старог предцивилизацијског племенског морала, реградација са оног стадијума моралног живота који је био постепено изграђиван у току успона цивилизације, и који је постепено истискивао инстинктивну оданост групи, и замењивао је поштовањем апстрактних правила, попут трговине, заштите власништва или држања обећања, која су и омогућила успон богатства и разноврсности живота.

Тачка у којој долази до блиске конвергенције између трибалног култа жртвовања за хорду и модерног идеала "друштвене правде" јесте њихов персонални карактер и вера у непосредно намиривање правичности путем колективне акције. Онај чувени трибал из Поперове приче који је суштину свог моралног идеала исказао кроз девизу "морално је кад ми опљачкамо суседно племе, а неморално кад они то исто ураде нама", у суштини је само резимирао морални идеал модерних социјалистичких (и свих "wелфаре") вођа који праведним сматрају кад они преко државе опљачкају бизнисмене, а неморалним када картел-бизнисмени путем рент-сеекинга опљачкају њих. Дух насиља и конфликта је оно што извире из овог трибалистичког морала, и по чему се он увек може препознати: ксенофобија палеолитске хорде, која сваког странца сматра непријатељем, у основи увире у дух "класне борбе" модерног социјализма, и његову тежњу да преотме путем насиља део плена боље стојећим класама, које сматра својим непомирљивим непријатељима. Морално оправдање редистрибутивне државе благостања је само савремени и прилагођени облик овог моралног људождерства палеолитског дивљака. Оно полази од претпоставке да неки чланови друштва имају право на нечије туђе богатство, и да је улога државе да применом насиља ту нову аристократију снабде оним добрима која су јој потребна, тако што ће их отети од непријатељских "хорди", односно производних класа. Једна група је жртвено јагње за остварење интереса друге. Прошли век је почео третирањем приватне својине као крађе, док овај стартује јасним увидом да је прерасподела те својине у складу са "друштвеном правдом" заправо крађа.

Врло је важно за разумевање чак и постморталне привлачности социјалистичких начела, то што су она заснована на моралним постулатима који обећавају растерећење од одговорности која је нужни пратилац живота у индивидуалистичкој цивилизацији (ако то већ није плеоназам). Постулати прерасподеле и егалитаризма чине заправо својеврсну идеологију удобности и безбрижности, они скривају инфантилни импулс по коме је неко други одговоран за добробит одраслих људи. Зато су трибална милитантност и легитимизовано насиље над продуктивнијим мањинама могли да на моралном пијадесталу потисну мирољубиву сарадњу међу појединцима. Дух заједништва и персоналне упућености који сачињава унутрашњи основ племенског морала овде је у потпуности на делу. Социјализму је увек било све опроштено зато што је нудио визију ослобађања од цивилизације, што је развијао ту немогућу племенску егзистенцију у облику једне модерне идеологије, изражавајући се истовремено језиком науке који ће га приближити како интелектуалцима, тако и учинити уверљивим за обичан свет. Он је пружао инстинктима алтруизма и ксенофобије шансу да се изразе на онај начин на који је то било могуће у свету цивилизације, да пронађу непријатеља или "жртвеног јарца" који ће бити оглашен кривцем за беду и понижење "потлачених", и чијим жртвовањем и легитимним уништењем на широкој скали од физичке ликвидације, преко отимања имовине, до индиректне конфискације путем прогресивног опорезивања, мора бити намирена "друштвена правда" и остварена једнакост. Јасно да је буржуј, тј. "капиталиста" био и остао то жртвено јагње, рђава супституција за припадника непријатељске хорде који нам је "отео" кожу муфлона или територију за лов.

Неразумевање оног што је Хајек назвао "проширеним поретком", односно друштвом које се више није ограничавало на изоловану хорду којом влада персонална зависност и слепо заједништво, већ добровољна инперсонална сарадња путем трговине, увелико је допринело популарности овог "социјалног" неотрибализма. Несхватање нужности да у модерном друштву стандарди праведности не могу бити формулисани у терминима непосредног служења колективном добру неке групе, већ поштовањем апстрактних правила која су омогућила да се координација активности прошири на неслућено много појединаца, представљала је окружење у коме је неотрибализам могао да се наметне као владајућа морална парадигма, што је представљало основ и услов продора социјализма и комунизма. Негирање постојања плурализма индивидуалних циљева, односно претпоставка да у модерном друштву постоји неко ко може легитимно наметнути свеобухватну лествицу вредности свим појединцима, представљала је једини основ за наду у "хуманизовање" цивилизације. Треба ли подсећати да таква заједничка лествица вредности и циљева постоји само међу дивљацима? Када овој моралној контрареволуцији придодамо и њено фузионисање са привидно прогресивним речником рационалистичке квазинауке, са арогантним Просветитељством које је попут интелектуалног опијата привукло многе најбоље умове да постану непријатељи сваке поступности и разборитости, добијамо много јаснију слику разлога због којих реакционарна природа социјализма често није бивала препозната. Она је била маскирана заводљивим спојем квазинауке и тобожње моралне забринутости за жртве цивилизације.

Та вештичја чорба алтруизма и хиперрационализма, у свој својој парадоксалности, јесте оно што и данас збуњује многе, не дозвољавајући им да прозру моралне основе на којима почива социјализам; да захтеви за једнакошћу, друштвеном правдом и отимањем богатства, уопште нису мање племенски и примитивни због тога што су укрштени са највишим обликом псеудонаучне револуционарне реторике, која проповеда не о повратку у дивљаштво, већ о пројектовању у нову и још неискушану будућност.

Ако бисмо покушали да трагамо за најизворнијим елементом моралне парадигме која је владала кроз XX век, и која у великој мери влада и данас, то би понајпре било пружање илузије људима да су корисни свом ближњем, само уколико се ангажују на директном "исправљању неправди" путем политичке акције. Идеја да се другима може користити само редистрибуцијом богатства и моћи, и предузимањем неке насилне акције у најширем смислу речи, указује на чињеницу да у оквиру овог модела није могуће признати и упражњавати надперсонална правила која омогућују мирољубиву кооперацију. Слом социјализма као светског покрета повећао је фрустрацију међу већином људи, јер је оставио без институционалног, симболичког и вредносног ослонца инстинкте племенског жртвовања у њима. Престало је да буде јасно у шта човек треба да верује да би био "хуман" и "солидаран" са угроженима и потлаченима. Прихватити капитализам као моралну основу ове оријентације није било могуће из више разлога. Најпре, због сатанизације коју је он проживео у XX веку, а онда и због немогућности да се капитализам правда на алтруистичким основама. Систем чије је најсуштинскије оправдање засновано на идеји индивидуалних права и слободе појединца никако не може творити неки посвећени егалитаристички језик за исказивање забринутости хуманистичких неотрибала за "човека", у оквиру неке јединствене хијерархије вредности о коју се овај профани свет огрешује. Језик индивидуалне слободе и приватних права није погодан да се кроз њега формулише слика човека као жртвене животиње или кућног љубимца према коме осећамо љубав или бригу, а то је управо слика коју нас је социјалистичка традиција читав један век учила да гајимо у односу на човека. На крају, учинити од ослањања на апстрактне принципе који су своју делотворност доказали у пракси темељ оправдања наших напора да свет учинимо бољим, значи обесмислити премису о неотрибалном жртвовању и патернализму као водичима кроз процес напретка човечанства, и убедити "хуманистичке" интелектуалце да су бескорисни.

Управо ова задња околност чини од капитализма тако фрагилну основу напретка цивилизације. Он није под сталном претњом због својих мана, већ напротив, због својих врлина. То је једини систем који је од права појединца начинио свој централни принцип, и који је створио механизам мирољубиве сарадње који је омогућио појединцима да профитирају из те сарадње без потребе да се усаглашавају о својим моралним схватањима или животним циљевима. То је први и једини систем који је опстанак учинио компатибилним са слободом, а насиље као основ борбе за преживљавање учинио потпуно сувишним. Он је доказао да је могуће да појединац успешно живи без тутора који би му прописивао шта да ради, мисли или верује. Међутим, наличје ове слободе је одговорност сваког појединца и немогућност да се било коме помогне уколико он сам није у стању да себи помогне, или да му се унапред гарантује неки задати стандард живота. Све што можемо очекивати у капитализму јесте постепени напредак који полако захвата све више људи и еволутивно елиминише један за другим изворе беде и патње. Он нема никакав чаробни штапић, нити нуди неки начин да организована група људи применом неких политичких мера ад хоц реши проблеме са којима су људи због природне оскудице и ограничене продуктивности осуђени да живе.

Овде се капитализам судара не само са неотрибалним инстинктима који налажу персоналну бригу за појединца, већ још и више са револуционарним духом политичке филозофије новог доба која налаже свеобухватну реконструкцију установа у складу са "умним принципима". Веровати у традицију и искуством освештана правила као у најближи пут до благостања и елиминисања људских несрећа највећа је увреда за мегаломански разум европског просветитељства. Век који је за нама, доказао нам је једну од најчуднијих чињеница, да историјским збивањима у неупоредиво мањој мери управљају технологија, научно знање и објективне економске нужности, а много више погрешне идеје о начину на који треба организовати људске послове. Социјализам који је у различитим својим видовима испунио XX век својим разорним дејством представљао је у когнитивном смислу једва нешто више од пуке интелектуалне грешке. Он је претпостављао ствари за које данас имамо поуздане научне доказе да су погрешне, и пружао је од самог почетка инфериорне резултате у односу на друштво слободне конкуренције. Он је веровао у централно дириговање, "промишљену контролу" привреде, планирање, регулацију, једном речју у минимизирање простора индивидуалне иницијативе као на услов "еманципације" човека и превазилажење свих оних зала која капитализам није могао чаробним штапићем да разреши. Јасно је да је читав тај пројекат, у својим разним видовима и модалитетима, представљао најчистију интелектуалну заблуду, и да је водио само подривању темеља напретка и изопачавању структуре мотивације људи да делају на поправљању свог положаја у свету, инфантилизујући их и учећи да очекују увек помоћ од државе, и да њу криве за све своје проблеме. Тиме је затровао највреднији извор цивилизацијског напретка, а то је самољубље људи, и њихова спремност да преузму одговорност за истраживање нових и неиспитаних могућности, и за суочавање са последицама свог избора. Свуда око себе наилазимо на мноштво знакова ове интелектуално-моралне деградације: незапослени који криве владу за свој проблем и од ње очекују да га реши; припадници синдиката који од владе очекују да гарантује њихове статусне привилегије без обзира на тржишну вредност њиховог рада; интелектуалци који очекују од власти да дела у складу са жељама људи који не разумеју принципе на којима почива тржишни поредак, јер је једино то "демократски"; фармери који очекују од владе да им унапред гарантује такву и такву цену неког производа, без обзира на стање тржишта, род, или жеље купаца – све су то последице најобичније интелектуалне грешке која је породила хиљаде подстицаја да се примењује насиље за остварење својих циљева, и што је још горе, да се за ту примену насиља налази морално оправдање. А мајка свих грешака је била идеја да се активности сарадње међу људима које регулишу спонтрани механизми тржишне коперације, могу успешно подвргнути некој разумној "друштвеној контроли".

Међутим, и то је кључна ствар, свој утицај којим је прожео и контаминирао скоро целокупну научну и филозофску културу савременог доба социјализам не дугује свом сазнајном сиромаштву, већ напротив, свом афективном и емоционалном богатству, свом месијанском обећању избављења из канџи цивилизације и превазилажења робовања наслеђеним културним и правним обичајностима. Он је представљао позни, крвави бљесак неотрибалистичке носталгије на хоризонту једне уморне цивилизације која је желела да се подмлади на погрешан начин.

Историјска је срећа да највећи део лудорија у које су веровали наши интелектуалци и политичари кроз XX век данас представља музеј интелектуалних старудија на сметлишту историје. Ипак морални темељи тих грешака су и даље живи, и ако је то могуће, још мање схваћени него пре. Век који је почео обележавају многе опасности са којима је свет суочен и којима се свакодневно прича: неке су сасвим реалне, а неке пренадувене пропагандом и потребом људи да развијају апокалиптичке сценарије разних врста: од пренасељености, преко еколошког загађења до сиромаштва или заразних болести. Други проблеми, попут тероризма и безбедности су сасвим реални и морају бити решавани свим одговарајућим средствима. Али, наш основни проблем и даље остаје моралне и интелектуалне природе – у нелагодности коју осећамо пред принципима који су омогућили раст наше цивилизације, и у нашој илузији да задирањем у те принципе можемо унапредити стање наших послова. То је илузија, коју нови "антиглобалистички" покрет тако добро репрезентује, да беда и несрећа који су преостали нису последица природне оскудице и лоших политика које спутавају слободу појединца, већ завере лоших људи који лишавају своје ближње оног што им иначе припада. Никоме ништа не припада, и све што од добара желимо мора бити створено, откривено, у кооперацији са другима, а не нађено или додељено некоме од некога. Да би сигуран пут у "крај историје" био трасиран потребно је да схватимо да напредак није ствар бољег или "хуманијег" коришћења колективне моћи за одређене сврхе, већ ограничавања такве моћи и уклањања вештачких препрека које је њено неограничено упражњавање поставило пред индивидуалну иницијативу људи. Сами људи ће се, кад власт престане да им глуми тутора и дадиљу, најбоље побринути за своју добробит. Како је Хајек 1944 године рекао, "Водеће начело, да политика слободе за појединца јесте једина истински прогресивна политика, остаје тачно данас као и у XIX веку". Учинити да подршка таквој политици постане синонимом хуманог ангажовања сваког честитог појединца, остаје највећи морални задатак човечанства у XXI веку.