Ситуационистичка интернационала
Из Anarhopedija / Анархопедија
"Ситуационистичка интернационала не може да буде масовна организација и никада неће прихватити следбенике, као што то раде конвенционалне авангардне групе. СИ може да буде само завера једнаких, генералштаб који не жели да има војску. Ствар је у томе да пронадјемо и отворимо северозападни пролаз ка новој револуцији која неће толерисати масе извршилаца, ка револуцији која ће коначно продрети у област која је до сада била поштедјена револуционарних потреса: у свакодневни живот. Ми ћемо само организовати детонацију: слободна експлозија мора да избегне и нас и сваку другу контролу."
I би тако. Од 1966. до 1968. детонације су смењивале једна другу, кулминирајући маја-јуна 1968. године, "највећим дивљим штрајком у историји".
Садржај |
[уреди] Догађаји који претходе 1968.
Потпаљивачи су били шачица ситуационистичких савезника - студената који су себе називали БЕСНИ, у част истоимене прото-анархистичке групе из времена Велике Револуције. Почело је 1966. године, чувеним "инцидентом" на стразбуршком Универзитету. Студентски одбор, који је ова група најагилнијих студената преузела без већих тешкоћа, спискао је читав фонд Одбора за трошкове штампања и дистрибуције бесплатног памфлета БЕДА СТУДЕНТСКОГ жИВОТА, чији је аутор био ситуациониста МУСТАФА КАЈАТИ. Одјек је био тренутан, не само у Стразбуру и не само медју студентском омладином. Реформа Универзитета, бољи услови за стицање квалификација за будуће служење систему и друге теме због којих су данашњи студенти спремни да штрајкују и гладју, нису били чак ни изговор за ово обраћање. Беда свакодвеног живота, друштво у целини, механизми којима се оно стално репродукује, сви његови браниоци и лажни противници, ту су први пут били изоловани и анализирани тако да је свако могао да их препозна и осети у свом окружењу, на својој кожи и одмах испод ње, у улози која му је додељена у "организацији опште пасивности". Беда студенстког живота је најпопуларнији и најпреводјенији ситуационистички памфлет. Преведен је на више од 10 језика, а његов укупни тираж неки проценује на скоро 500.000 примерака.
Идуће године, 1967., излазе две књиге које и данас "дижу бауке": Деборова ДРУшТВО СПЕКТАКЛА и Ванеигемова РЕВОЛУЦИЈА СВАКОДНЕВНОГ жИВОТА. Треба одмах рећи да те књиге ничим не засењују есеје, резултате заједничких истраживања и друге материјале који су током претходних петнаест година били објављени у 29 бројева Потлача, а затим и у истоменој публикацији Ситуационистичке Интернационале. Али, те две књиге су успеле да на најбољи могући начин резимирају и покрену даље сва дотадашња истраживања. Убрзо по објављивању обе књиге су постале познате. У пролеће 1968. могле су да се читају свуда, у ваздуху који већ горео, али и по зидовима париских улица: многе пароле које су тада постале познате, биле су преписане из тих књига или директно надахнуте њима - с тим што се РЕВОЛУЦИЈА СВАКОДНЕВНОГ жИВОТА показала нешто захвалнијом за ту врсту интервенција.
[уреди] Побуна маја 1968.
Побуна из маја 1968., данас заборављена или фалсификована кроз читав низ популарних митова, попут оног о "студентима који су увек у праву", значајна је јер се догодила усред царства Робе, а не дуж његових обода или у некој његовој колонији. Осим тога, та побуна није била ограничена само на Француску: са силином која је затекла све организоване друштвене снаге - од власти до званичне опозиције, коју су тада чиниле моћне комунистичке и социјалистике партије - пожар се проширио на многе европске земље, при чему је у некима од њих, попут Италије, трајао читавих годину дана, кулминирајући тек крајем 1969. године. До краја 1968. талас масовних демонстрација се проширио и на друге делове света, највише у земљама јужне Америке и САД, где је убрзо довео до радикализације многих опозиционих група. "Мај '68." је значајан зато што се тада догодило нешто немогуће: брижљиво зидана лаж "државе благостања", тог ингениозног одговора на изазов "сиромашног родјака капитализма" са Истока, одједном се нашла потпуно огољена. Била је то масовна алергијска реакција на лаж у целини, а не само на неки њен аспект, као што је то било до тада, са захтевима и протестима каналисаним из перспективе званичних опозиционих партија и синдиката - или, као што је то данас, у режији разних активистичких покрета, специјализованих за све могуће проблеме посматране одвојено, само не и за главни проблем, тоталитет, целину постојећих односа. Иако је све убрзо кренуло другим или разним другим токовима, у том првом, спонтаном таласу било је одбачено све, без страха од онога што би могло да се догоди већ сутра.
Ипак, био је то само још један јуриш. Овог пута у њему је учествовало скоро 12 милиона запослених, свих профила и судбина. Али, идеја о новом животу и спремност да се за њега бори свим средствима је ипак била мањински програм. Нестале су и неке старе илузије: искуства радничких савета, тог "јединог непораженог аспекта једног пораженог покрета" (Дебор, теза 118), показала су се недовољним. "КОМФОР НИКАДА НЕћЕ БИТИ ДОВОЉНО КОМФОРАН ЗА ОНЕ КОЈИ ТЕжЕ НЕчЕМУ чЕГА НЕМА НА ТРжИшТУ", писао је Дебор 1965., поводом побуне у Вотсу, црначком преградју Лос Андјелеса.
Ипак, тржиште и сви његови агенти су успели да након нешто више од месец дана (што је изгледа критични период) преобразе побуну у погадјање око онога што је друштво спектакла имало да понуди: тада је, наиме, уз посредовање комунистичких и социјалистичких синдиката, био уговорен највећи скок надница у историји Француске. У Италији је масовна побуна запослених била разводњена и сломљена здруженим деловањем комунистичих синдиката и бомбашких акција у режији италијанске Тајне службе.
Класне хијене, које и данас очекују да им "противречности капиталистичког облика производње" крену на руку тако што ће уместо њих завршити барем половину посла, очигледно нису научиле лекцију. Све док се захтеви изражавају у терминима незадовољства дистрибуцијом и условима робне производње, Роба ће све такве незадовољнике држати у шаци, успевати да их обузда и придобије својим наркотицима. Ситуационисти и Бесни, који су довели у питање Свет-Робу у целини, били су мањина. Неке фракције су наставиле очајничку борбу прибегавајући најдрастичнијим средствима (Ангрy Бригадес у Британији 1968-72, РАФ у Немачкој), али велики рушилачки талас је већ био прошао; сви такви покушаји остали су без подршке, изоловани.
[уреди] Анализа побуне 1968.
Опширна анализа побуне из маја-јуна 1968., објављена 1969. у СИ #12, под насловом Почетак једне ере, заправо је затворила последњу страницу једне фазе револуционарне борбе и покушала да разбере нешто у тмини која се помаљала иза још једног тријумфа Света-Робе.
Лен Бракен је у Деборовој биографији овако сажео закључке те анализе: 1. Мај '68. је био први дивљи генерални штрајк у историји. 2. Мај '68. је био највећи штрајк који је икада погодио неку развијену индустријску земљу. 3. Револуционарни циљеви су били радикалнији, модернији и изражени јасније него икада раније. 4. Мај '68. НИЈЕ био студентски протест, већ пролетерска револуција. 5. Тај пролетаријат је био проширен белим крагнама, деликвентима, незапосленима, средњошколцима и тинејџерским бандама. 6. Мај '68. је био револуционарни фестивал који је у себи носио општу критику свих облика отудјења. (Лен Бракен, стр. 174)
У вези с овом последњом тачком, Дебор је највише инсистирао на следећем: "То НИЈЕ била 1917." Дебор је брутално исмејао све оне који су по сваку цену настојали да побуну из 1968. уклопе у старе марксистичке шеме о условима "који морају бити задовољени" да би се могло говорити о револуцији: "Да би признали да је у мају дошло до револуционарне кризе, они морају да докажу да је у пролеће 1968. постојала нека невидљива економска криза. Зато тако озбиљно, без страха од тога да ће бити исмејани, презентују своје дијаграме који показују раст цена и незапослености…" (Почетак једне ере, СИ #12, 1969.)
Али, није било никакве економске кризе. Разлог за побуну је била општа недовољност стварности коју је друштво спектакла имало да понуди. Његови експерти су то схватили боље од његових непријатеља: зато смо од тада изложени вртоглавом развоју нових техника контроле, припитомљавања и облика "партиципације" - динамици на коју тек почињемо да тражимо прави одговор.
Исти текст закључује и судбину Ситуационистичке интернационале: "Тог маја '68., у Француској, измедју испреплетаних црвених и црних застава радничке демократије, видели смо како 'ужарено сунце једним бљеском открива обрисе новог света'. Наставак ће уследити свуда. Ако смо у извесној мери допринели повратку тог покрета, то није било зато да бисмо сада на томе градили било какав ауторитет. Зато нам остаје само да приметимо да су наше активности биле конзумиране на задовољавајући начин: Ситуационистичка интернационала ће бити превазидјена."
Као што смо видели, наставак је био краткотрајан, а "црвене и црне заставе радничке демократије", симболи једне револуције која трајала од 1848. и свој последњи талас доживела тачно 120 година касније, мораће да буду спаљене заједно са осталим реликвијама прошлости, уколико желимо да нам више ништа не заклања видик. Али, закључак о мисији и судбини СИ се показао исправним.
Био је то једини прави одговор на ситуацију у којој се група нашла након пораза, када су многи чланови морали да привремено емигрирају из земље. Поновно окупљање свело се на изјаве о повлачењу, нова искључења и медјусобне обрачуне, а да при том није било отворено ниједно ново питање. Године 1972. једини чланови СИ били су Дебор и Сангвинети. Овенчани револуционарном славом - и са ДРУшТВОМ СПЕКТАКЛА које до тада постало обавезна литература сваког претендента на интелектуални статус - могли су лако да окупе нову посаду и крену даље под истом заставом. Уместо тога, те исте године, Дебор и Сангвинети проглашавају Ситуационистичку интернационалу распуштеном.
[уреди] Рекли су о Ситуационистима и 1968.
“Ову експлозију је изазвало неколико група које се буне против модерног друштва, против потрошачког друштва, против технолошког друштва, како оног комунистичког на Истоку, тако и оног капиталистичког на Западу. Те групе не знају чиме би замениле такво друштво, али оно у чему уживају су негација, деструкција, насиље, анархија и махање црним заставама…” — Генерал ШАРЛ ДЕ ГОЛ, телевизијско обраћање нацији, 7. јун 1968.
“У први мах изгледа смешно говорити о револуцији, јер је организовани револуционарни покрет већ дуго одсутан из земаља у којима је концентрисано највише могућности за одлучујућу друштвену промену. Али, свака друга алтернатива је још апсурднија, јер значи прихватање постојећег стања, на овај или онај начин. Реч ‘револуционарно’ је неутрализована до те мере да се данас користи у рекламној индустрији као ознака за најмање промене у увек променљивом свету робне производње; разлог је то што се захтев за једном средишњом, пожељном променом више нигде не изражава. Револуционарни пројекат данас стоји пред судом историје, оптужен за неуспех и за уводјење нових облика отудјења. То јасно говори да се владајући систем показао способним да се одбрани на свим нивоима стварности, много успешније него што су то револуционари очекивали. Али, то не значи да је постао подношљивији. Ствар је просто у томе да револуцију треба поново измислити. И то је све.” — Ги Дебор, Упутство за побуну, Интернатионале Ситуатионнисте #6, август 1961.
“Петнаест година раније, 1952, четворица или петорица не баш угледних Парижана, решили су да истраже застаревање уметности… Указала се прилика за нов напад…” — Ги Дебор, предговор за IV италијанско издање Друштва спектакла, 1979.
“Као што се раније догодило и са надреализмом, унутрашњи развој Ситуационистичке Интернационале је показао да када се криза језика и поезије заоштри преко одредјене границе, у питање долази сама структура друштва…” — Лес Цахиерс ду Леттрисме #1, децембар 1962.
“Свако је дете многих очева. Постојао је отац кога смо мрзели и то је био надреализам. и постојао је отац кога смо волели и то је била Дада. Били смо деца и једног и другог.” — МиШел БернШтајн, 1983.
“Негаторско и провокативно насиље њихове фразеологије надмашује све што су претходне епохе оставиле за собом осим, можда, де Сада, Лотреамона и Даде…” — Ле Монде, 14. фебруар 1968.
“Много већи авантуриста је онај који успева да му се авантуре догадјају, од онога коме се оне догадјају саме од себе. Конструкција ситуација биће непрекидна реализација велике игре, коју су сами играчи одабрали да грају… Једна таква синтеза мораће да сједини критику понашања, одговорно градско планирање, овладавање амбијентима и односима. Ми знамо почетне принципе…” — Потлач #7, 1954.
“Формулу за рушење овог света ми нисмо тражили у књигама, већ у лутању. У тим одласцима, који су трајали данима, ништа није било као јуче, нити је имало крај. Запањујући сусрети, застрашујуће препреке, огромна издајства, погубне опчињености – у тој потрази за несветим Гралом нико није оскудевао у ономе за чиме је жудео. Чак ни када би, неког несрећног дана, неки од најбољих играча нестали у шумама лудила…Нема већег лудила од садашње организације живота.” — Ги Дебор, Ин гирум имус ноцте ет цонсумимур игни, 1979.
“Једна ментална болест пустоши планету: БАНАЛИЗАЦИЈА. Сви су хипнотисани производњом и новим погодностима: канализација, лифт, купатило, машина за прање веша. У таквим условима, ослободјење човека од материјалних брига потпуно је превазишло свој првобитни циљ и постало опсесивна слика која лебди над садашњицом. Суочени са избором измедју љубави и контејнера за смеће, млади људи свих земаља изабрали су контејнере за смеће.” — Иван Чеглов, Правила новог урбанизма, 1953.
“Досада је контрареволуционарна. У сваком погледу.” — Збогом теШки дани, Интернатионале Ситуатионнисте, #7, април 1962.
“Нова лепота биће лепота ситуација, пролазних и проживљених. За нас, поезија значи развијање потпуно нових облика понашања и истраживање начина да се ти поступци испуне страшћу.” — Потлач бр. 5, 20. јули 1954.
“Онда се одједном појавила узнемирујућа сенка Ситуационистичке интернационале. Колико их има? Одакле долазе? То нико не зна.” — Ле Рéпублицан Лорраин, 28. јун 1967.
“Њихов главни штаб је на неком тајном месту, али мислим да се налази у Лондону. То нису студенти, већ група која себе назива ситуационистима; веома су активни и свуда настоје да искористе незадовољство студената…” — Неwс оф тхе Wорлд, 16. фебруар 1969.
“Њихова доктирна, ако се те делиричне умотворине могу тако назвати, је нека врста радикалног револуционарства са очигледним нихилистичким утицајима …Плод имбецилног фанатизма, написан претенциозним жаргоном и зачињен великодушним увредама на рачун професора и колега студената. У памфлету се стално говори о тајанственој Ситуационистичкој интернационали…” — Ле Ноувел Алсациен, 25. новембар 1966.,
Поводом памфлета Беда студентског живота “Стразбуршки памфлет је деловао попут детонатора…Урадили смо све што је било у нашој моћи да га што шире дистрибуирамо.” — Даниел & Габриел Цохн-Бендит, 1968.
“Велика је грешка потцењивати оно што се новембра 1966. догодило са стразбуршким Студентским синдикатом… Посматрач мора да остане запањен брзином којом се та зараза проширила универзитетом, али и медју нестудентском омладином. Изгледа да су идеје које је заговарала мала група аутентичних револуционара погодиле праву жицу у духу нове генерације…” — Гуеррес ет Паиx #4, 1968.
“Њихов манифест је сада већ чувена књига Ги Дебора, Друштво спектакла. У настојању да изложи радикалну критику система Дебор је, у епиграмском и Адорновском стилу, конструисао концепт спектакла на основу Марксових, али још више Лукачевих разматрања о фетишизму робе, отудјењу и постварењу…” — Л’Еспрессо, 15.децембар 1968.
“Друштво спектакла је било окосница свих расправа на ултралевици још од његовог објављивања 1967. године. То дело, које је најавило догадјаје из маја 1968., многи сматрају Капиталом нове генерације.” — Ле Ноувел Обсерватеур, 8. новембар 1971.
“Када прелиставате и читате бројеве Ситуационистичке интернационале, просто остајете запањени чињеницом до које су мере и колико често ти фанатици били у праву, износећи тврдње и предвидјања које су каснији догадјаји само потврдјивали.” — Ле Ноувел Обсерватеур, 8. фебруар 1971.
“Испод теШког хегеловског омотача избија неколико значајних искри. У својим делима Дебор и Ванеигем (Револуција свакодневног живота, 1967.) покушавају да изложе прву свеобухватну критику отудјеног друштва…” — Тимес Литерарy Супплемент, 21.март 1968.
“Деборове и Ванеигемове критичке анализе модерне потрошачке културе су свакако вредне читања… посебно ако можете да приуштите себи неколико недеља без посла и алкохола…” — Фреедом, мај 1975.
“Разумем шта ту пише, али мислим да би то за наше читаоце било превише. Осим тога, кога је још брига за нешто што се догодило у Француској 1968?” — одговор уредника Страигхт Арроw Боокс на предлог Кена Кнабба да објаве превод текстова Ситуационистичке интернационале, април 1973.
“Дидро је написао предговор за Револуцију; надреалисти и ситуационисти су написали предговор за нову Револуцију… Захтеви су прерасли у отворен напад; игре и провокације анархо-ситуационистичке мини-групе ослободиле су пут за много озбиљније активности.” — Рефлецтионс он тхе Револутион ин Франце: 1968, ед. Поснер, 1970.
“Овде је реч о две мале групе које су саме припремиле терен за догадјаје из маја 1968. и побуни дале дијалектичку окосницу. Ових неколико одметника, Бесни и Ситуационисти, презрени од свих политичких и званичних студентских организација, дале су читавом Левом крилу надреалистички замах. То је био основ на којем су развили једну од најнапреднијих и најдоследнијих револуционарних теорија (додуШе, често загадјену академском ароганцијом и помодним изразима), која је водила ка скоро потпуној ликвидацији Државе.” — БАМН (Бy Анy Меанс Нецессарy), ед. Стансилл анд Маироwитз, 1971.
“Чланови Ситуационистичке интернационале иду чак дотле да тврде како они немају никакву идеологију, јер је свака идеологија облик отудјења…” — Анарцхисм Тодаy, Рицхард Гомбин, 1971.
“Ситуационисти су већи анархисти од самих анархиста, у којима виде најобичније бирократе…” — Царрефоур, 8. мај 1968.
“УПОЗОРЕЊЕ: Широм Париза су дистрибуирани леци који позивају на побуњенички генерални штрајк. Није потребно да шире објашњавамо да наше демократске синдикалне организације немају ништа са тим позивом. То је дело провокатора који желе да властима пруже изговор за интервенцију… Радници морају бити одлучни у томе да поразе све такве покушаје.” — Хуманитé, гласило Комунистичке Партије Француске, 20. мај 1968.
“Ове акције су извеле групе анархистичких и ситуационистичких командоса, познатих по слогану Никада не ради!…Како је тој шачици неодговорних елемената успело да подстакну тако озбиљне немире, у које је било укључено чак 12.000 студената књижевности и 4.000 студената права?” — Хуманитé, 29. март 1968.
“Ситуационистичка Интернационала делује из Копенхагена и налази се под директном контролом контраобавештајне службе Источне Немачке.” — Хисторама #206, децембар 1968.
“Права срећа за људски род је да још има истински радикалних појединаца и либертерских покрета посвећених томе да нас поведу у XXI век, у свет веће слободе и напретка, уместо да нас, попут ситуациониста, гурају назад у Мрачно Доба беде и ропства…” — Цхрис Р. Таме, Тхе Политицс оф Wхим (Радикална Либертерска Алијанса), 1975.
“У хаосу и збрци мајске Побуне, слогани које су исписивали и узвикивали студенти изгледали су као масовна спонтана реакција и израз личног надахнућа. Тек касније је постало јасно да су ти слогани били фрагменти свеобухвате и заводљиве идеологије и да су се појавили много раније, у бројним ситуационистичким текстовима и публикацијама…” — Бернард Е. Броwн, Протест ин Парис: Анатхомy оф а Револт, 1974.
“Од пораза ‘Окупацијског покрета’ и они који су у њему учествовали и они који су морали да се бране, постављају исто питање: ‘Да ли је то била Револуција?’ Израз који се одомаћио у дневној штампи и у свакодневној конверзацији, кукавички неутрална фраза ‘догадјаји’, само је начин да се одговор на то питање избегне или да се само питање и не формулише. То питање треба поставити у правом историјском светлу. У том контексту, површне журналистичке и званичне спекулације о ‘успеху’ или ‘неуспеху’ револуције не значе ништа и то из једног простог разлога: још од буржоаске револуције није било ниједне успеле револуције; ниједна није укинула класе.” — Ги Дебор, Почетак једне ере, Интернатионале Ситуатионисте #12, септембар 1969.
“Револуционарне наде 60-тих, које су кулминирале Побуном из 1968., данас су блокиране или напуштене. Једног дана, оне ће букнути опет, измењене, али поново живљене и са другачијим исходом…Када се то догоди, ситуационистички програм (или антипрограм) вероватно ће бити признат као једна од најлуциднијих и најчистијих политичких формулација те раније историјске епохе, која на екстремни начин изражава очјаничку снагу и драгоцену слабост читаве те генерације. У чему се огледа та њихова драгоцена слабост? У одбијању да прихвате трагедију свакодневног живота, како на личном, тако и на друштвеном плану. Они су упорно одбијали да у тој трагедији траже неки виши смисао.” — Јохн Бергер, Неw Социетy, 6. март 1975.
“Поновно откриће свакодневног живота захтева да одемо с оне стране граница уцртаних на нашим мапама. У том смислу, постоји много виШе подстицајних спекулација него што већина људи претпоставља. … Ту су и дела ситуациониста, као што је Револуција свакодневног живота Раоула Ванеигема и текстови из антологије Ситуационистичке интернационале: увек тако немилосрдно луцидни и надахњујући, иако им никада није успело да превазидју контрадикцију измедју залагања за јачање радничких савета и, с друге стране, за укидање рада. Боље њихова недоследност, него било шта од онога што нам нуде данашњи левичари, који се представљају као последњи заштитиници рада – јер, ако нема рада, нема ни радника, а ако нема радника, кога ће онда моћи да организују?” — Боб Блацк, Укидање рада, 1985.
“Збирка текстова Интернатионале Ситуатионнисте 1958-69 пружа фасцинантан преглед активности ове групе која је имала водећу улогу у немирима на СтразбурШком Универзитету 1966. године, а затим и у мого драматичнијим ‘догадјајима’ из маја 1968. Многи слогани који су тада осванули на зидовима Париза и постали славни налазе се, у овом или оном облику, у овој збирци текстова који су током претходних десет година извршили огроман утицај на нову генерацију бунтовника. Има неке ироније у томе Што те идеје сада добијамо брижљиво упаковане као висококвалитетну тржиШну робу, у јасно спектакуларном облику…” — Тимес Литерарy Супплемент, 19. фебруар 1971.
“У жељи да искористи хистерију издавачких компанија и публике коју су изазвали Пистолси, Мекларен се ослонио на искуства и идеје једног авангардног покрета исувише разиграног и флуидног да би био само још једна догма. Реч је о Ситуационистичкој интернационали, односно ситуационистима… Иако су изражавали солидарност са пролетаријатом, ситуационисти су највише уживали у стварању скандала и развијању шоктехника… Ту се назире модел који су касније користили Мекларен и Пистолси… Мекларен и Џејми Рид су третирали ситуационизам у духу најбоље глитер-традиције, само са много више успеха. ‘Дивно је употребити га у роцк’н’роллу’, изјавио је Мекларен.” — Мелодy Макер, 1979.
“Спектакл свуда организује нашу пасивност, продајући нам само слику побуне… Свет поп-музике и мода су два сектора који изгледа највиШе одговарају спектаклу и његовој лажној опозицији. Сви елементи су ту: симболи побуне и отпора, испражњени од сваког значења и снаге, брижљиво упаковани за пасивну потрошњу.” — Ларрy Лаw, Биггер Цагес, Лонгер Цхаинс, Спецтацулар Тимес #9, 1987.
“У филму Друштво спектакла (1973.) ситуациониста Ги Дебор је изнео ‘тоталну критику постојећег света, свих аспеката модерног капитализма и његовог опШтег система илузија.’ Пројектујући своју књигу на екран, аутор је остварио намеру да направи један теоријски филм… Ако можете да замислите дело као што је Капитал преточено у неку врсту вестерна, онда сте близу представе о томе како тај филм изгледа…” — Ле Монде, 9. мај 1974.
“Ако је, по Клаузевицу, рат само наставак политике другим средствима, онда је, по Дебору, филм наставак теорије другим оружјима. Секвенце снимљене на улицама Париза, исечке из новина, огласе са нагим женама, блиставе модне рекламе, сцене из америчких вестерна и другоразредних ратних филмова, прожете цитатима Клаузевица, Маркса, Макијавелија, итд., нагло прекида глас наратора који обавеШтава гледаоца да се тај низ слика, у чији је заводљиви ритам већ почео да тоне, ‘неће наставити…’ Дебор даље разрадјује тезе из своје књиге, не ограничавајући се на то да је само ‘илуструје’… Филм треба погледати барем два или три пута да би се похватали сви брижљиво изведени потези генија, богатство његове фине ироније и све лирске експлозије гнева које вас изненада шчепају за срце.” — Ле Ноувел Обсерватеур, 29. април 1974.
“Заводљивост овог аутора извире управо из строгости његове критике и супериорног начина излагања. Објављивање Сабраних филмских дела, а посебно текст његовог последњег филма Ин гирум имус ноцте, јасно показују Деборово место медју писцима као што су Паскал, Босије, Шамфор, чији је строги израз био прожет врхунском елеганцијом и страшћу. Умрећемо једног дана, ускоро, каже Дебор. Будимо онда на висини својих амбиција и поноса. То је, мислим, била његова порука.” — Ле Монде, 20. јануар 1979.
