анархизам

Из Anarhopedija / Анархопедија

Анархизам је име за политичку филозофију и начин организовања друштва. Реч потиче од грчке речи αναρχία ("без владара").

Садржај

1 Називи анархизам и анархија
2 Тко су анархисти и анархисткиње?
3 Како би друштво функционирало без ауторитета и власти?
4 Извори

[уреди] Називи анархизам и анархија

Већ код самих ријечи "анархизам" и "анархија" постоји пуно кривих дефиниција и објашњења, тако у "Опћој енциклопедији" (ЈЛЗ, Загреб, 1977.) стоји сљедеће: "Анархија - безвлађе, безвлашће, распуштеност, недостатак закона и ауторитета у друштву; неред, каос.", док у "Великом ријечнику страних ријечи" (Зора, Загреб, 1974.) стоји: "Анархија - безвлађе, неред, безвлашће, распуштеност, неред, каос". Истовремено се сам анархизам објашњава као политичка струја неприхватљивих идеја, што је разумљиво због контекста (вријеме тоталитарне комунистичке власти) у којем настају споменуте публикације. Наравно, ни долазак парламентарне демокрације (која је у западном свијету присутна већ дуги низ година) није донио знатне промјене у самој интерпретацији и кориштењу тих ријечи, па се данас често срећемо са кориштењем ријечи "анархизам" и "анархија" као синонимима за насиље, каос и слично. То је потпуно криво значење.

Ријеч "анархија" долази из грчког језика и значи дословно "не" и "власт". Такав директан пријевод можда најбоље описује само значење те ријечи. Потпуни изостанак сваке власти и ауторитета. Како је то могуће? О томе ћемо нешто касније...

Сама ријеч "анархизам" настаје као назив за политичку идеју и филозофију која тежи анархији, дакле, друштву без сваке власти, ауторитета и присиле, те се као таква користи од почетка 19. стољећа па све до данас. Уз различите "додатке" она описује поједине струје унутар анархистичког покрета, нпр. анархо-синдикализам, анархо-примитивизам, анархо-индивидуализам, еко-анархизам и слично. Само анархистичко објашњење тих назива се најбоље очитује кроз дефинирање анархизма као политичке идеје и филозофије, односно методе којом ће се доћи до циља - анархије. Анархија представља "друштво благостања" (иако ово звучи помало патетично, но добро), друштво у којем власт и ауторитет замјењује самоорганизација, друштво равноправности, равноправне и праведне дистрибуције свих производа, укратко, друштво у којем свака особа може задовољити своје основне и све остале потребе у максималној мјери, а да при томе не ради на штету других. Можда се у овом посљедњем скрива једна од основних идеја - живјети свој живот потпуно слободно, али уз пуну одговорност према туђој слободи. Сада када смо објаснили само значење ријечи с којима ћемо баратати на сљедећим страницама, вријеме је за нешто конкретнија питања и одговоре, који се нужно намећу при сваком спомињању анархизма и анархије.

[уреди] Тко су анархисти и анархисткиње?

Групе и особе које се желе идентифицирати с анархистичким покретом и које дјелују у том смјеру. Не постоји неки посебан критериј који то одређује, нити постоји јасно зацртано правило што некога чини дијелом анархистичког покрета. Људи су различити па су тако и начини размишљања и дјеловања различити.

Ипак, како би избјегли могућност забуне и овако нејасног објашњења, нужно је нагласити да постоје неке основне вриједности (о којима ће бити ријечи нешто касније) које сви дијеле и тиме се јасно, али довољно отворено, дефинира што улази унутар назива анархизам. Често се кроз мистификацију анархизма провлачи идеја о стереотипу па су анархисти често приказани као лако препознатљиви по свом изгледу, начину понашања, једнаком дјеловању и цијелом низу стереотипа који немају никакве везе са стварним животом.

Анархизам је политичка идеја и самим тиме је било тко може прихватити и практицирати, а да при томе настави живјети свој живот, ради свој посао, забавља се на исти начин, но с једном великом разликом - промјеном гледања на свакодневне послове, односе с људима, односе према друштвеним појавама, итд. Електричар, водоинсталатерка, нуклеарни физичар, професор економије, повјесничарка, кухар, димњачар, вртларица, учитељ, сметлар, социјална радница, новинар, незапослена особа, зидар, возач аутобуса, било тко од тих људи може имати или има анархистичка увјерења. Анархизам је друштвена идеја, као таква је примјењива на цијело друштво, без обзира гдје се ми у друштву налазили. Ипак, и ту постоји нешто сасвим јасно и само по себи разумљиво, јер однос моћи у друштву одређује и чињеницу да политичка и економска елита неће сама себи одредити одрицање од моћи коју посједује па тако неће бити нити дио анархистичког покрета, који јој посједовање те моћи оспорава.

Ту се може навести и примјер који неке анархистичке скупине стално наглашавају, а то је да већина људи у друштву, гдје год живјели, свакодневно практицирају многе анархистичке идеје и вриједности, иако никада то не би назвали анархизмом или можда никада нису чули за анархизам. Чини ли их то анархистима? Да и не. Да, утолико што практицирају нешто што је својствено анархизму. Не, утолико што за тим нема посебне потребе. Идеолошки неоптерећено дјеловање је често далеко дјелотворније од идеолошки оптерећеног дјеловања, које лако може завршити у недјелотворном догматизму. Људи тако свакодневно помажу својим сусједима, практицирају сурадњу и солидарност на различите начине, пружају бесплатне услуге, покрећу заједничке пројекте, а све то на бази основне људске солидарности, равноправности и, што је можда најважније, без икакве присиле "са стране" да такво што раде. Наравно, било би неточно рећи да је увијек тако, но без обзира на све наметнуте вриједности које често примјењујемо у свом животу, ипак можемо уочити низ оваквих примјера у својој најближој околини.

[уреди] Како би друштво функционирало без ауторитета и власти?

Већ данас друштво неријетко функционира без ауторитета и власти. Држава не може функционирати без тих модела присиле. Друштво може.

Данашњу друштвену структуру и организацију увјетује постојање државе. Институција државе своје постојање базира на тој структури и организацији, која је ауторитарна, хијерархијска, патријахална и строго контролирана. Чак и тзв. "либерална" држава практицира високу разину контроле и то на више начина. С једне стране, држава мора водити рачуна о томе да се ауторитет не доводи у питање (нпр. недопустива је непослушност, неплаћање пореза, економско и политичко организирање које није повезано с државом и сл.), док с друге стране, пази на то да се одржи привид индивидуалне моћи сваке особе у процесу одлучивања, па се тако сваке четири године одржавају избори, који се такођер догађају у строго контролираним увјетима. Како? Ријеч је увијек о истом кругу људи, политичкој и економској елити, којима њихов положај у друштву дозвољава судјеловање у утрци до позиција моћи. Цијели сустав заправо почива на идеји одржавања моћи једног друштвеног слоја, што у стварности нема никакве везе с могућностима функционирања цијелог друштва. Друштво би функционирало и без политичке и економске елите, која себе воли представљати "нужном" и "изразито потребном", док је заправо ријеч о пуком одржавању на позицији моћи.

Анархистички однос према друштву је потпуно супротан. Моћ не би нитко посједовао и сви би посједовали моћ. Наравно, не моћ над неким, већ моћ испуњавања свих својих потреба, моћ заједничког дјеловања и надасве моћ одлучивања о свом животу.

Анархизам се не противи организацији, већ представља облик организације, који би многи анархисти и анархисткиње назвали савршеним обликом организације. Савршеним због нужности равноправног судјеловања свих особа у друштву, што за разлику од тренутне друштвене организације нуди стварну могућност одлучивања. Наравно, сада ће вам се учинити како је то немогуће због саме величине друштва... Но, није немогуће. Друштво је данас организирано као огромна заједница и централизирано, што заправо нема никакве везе са сваким од нас. Људи у свом свакодневном животу никада не долазе у додир са свим особама у друштву, а најчешће немају никакве (директне или индиректне) везе са дијеловима друштва којима не припадају. Одређује нас мјесто становања, мјесто гдје радимо, мјесто гдје се забављамо и проводимо слободно вријеме. Имамо одређен круг пријатеља и познаника. Заправо, имамо неколико интересних скупина унутар којих практицирамо своје свакодневне активности. То уједно представља и добру основу за темељну заједницу унутар анархистичког друштва. Такве заједнице се могу удруживати, сурађивати, међусобно координирати, заједнички одлучивати, а све то на равноправној разини и по принципу мреже, а не пирамиде, као што је то случај код државне организације друштва. Заједнице људи би се организирале према особним афинитетима и према локалним потребама, везано уз производњу, становање, пријевоз, или било који други дио живота. Њихову повезаност увјетовале би потребе, а обављање послова унутар њих створило би пуну запосленост и знатно краће радно вријеме, јер пуна искориштеност радне снаге значи максималну учинковитост и кратко радно вријеме. Али тко би натјерао људе да раде, питате се? Нитко, јер када радимо за пуно задовољавање својих потреба, не треба нам присила. Уосталом, избор радног мјеста би био потпуно слободан, а особна одговорност нам увијек налаже да обавимо и неке послове који нам можда нису најдражи, али нам је јасно да без обављања тих послова ништа не би функционирало. Па, зар не радимо такве послове и данас и то без присиле? Рецимо, чистимо своје стамбене просторе, перемо суђе, чистимо wц, градимо куће и станове, градимо цесте и творнице, поправљамо различите стројеве... Све то се ради због потребе, а када је јасно да то радиш за себе и људе око себе, а не за шефа, онда је таква подјела посла још природнија и тада ћемо бити спремнији радити ствари које нам можда и не одговарају најбоље, али знамо зашто их радимо.

Но, не би било добро рећи да се оспоравају баш сви ауторитети. Постоји нешто што зовемо рационални ауторитет, који почива првенствено на знању. Тако ће ауторитет лијечника или архитекта увијек имати коначну ријеч у одлукама о третирању неке болести или у изградњи неке грађевине. Сасвим је јасно да неће доћи до ситуације у којој људи граде кућу која ће се срушити или нешто слично. То би било крајње неразумно.

Хијерархијска, ауторитарна и централизирана организација друштва је, када то врло поједноставимо, неприродна и базира се (као што је то пуно пута поновљено) искључиво на потреби политичке и економске елите да се одржи на власти. Самим тиме се онемогућава задовољавање потреба друштва. Док једни (мањина) профитирају кроз такав приступ, други (већина) раде и губе - што је такођер неприхватљиво. Тренутак када долази до стварне промјене је онај када та већина преузме ствар у своје руке и кроз заједнички напор с цијелим друштвом у потпуности реорганизира друштвени живот. То се неће догодити брзо или преко ноћи, већ је ријеч о дуготрајном процесу, револуцији.