анархо-индивидуализам
Из Anarhopedija / Анархопедија
Анархо-индивидуализам или индивидуалистички анархизам је идеја о слободи индивидуе у таквом смислу да свест индивидуе и остварење сопствених интереса не треба да буде ограничено, спутавано од стране било каквог колективног тела или јавне власти. Такође, увођење "система демократије и већинског одлучивања" над одлуком индивидуе, је бескорисно. Анархо-индивидуалиста сматра да само индивидуа има право да управља сопственим животом и да је свако спољње управљање тиранија.
Многи виде индивидуалистички анархизам као посебну страну анархизма, тотално другачију од колективистичког и комунистичког анархизма. Неки сматрају да индивидуалистичко крило анархизма истиче негативну слободу то јест супротставља се државној и друштвеној контроли индивидуе, док они који припадају колективистичком крилу анархизма истичу позитивну слободу да би достигли потенцијале индивидуе и тврде да људска бића имају потребе које друштво треба да испуни. Још једна разлика је у томе да друштвено крило пропагира заједничко власништво као средство да се елиминише неједнака економска моћ, док индивидуалистички анархизам подржава приватну производњу а чак и да се добра и услуге дистрибуирају кроз тржиште. У складу са тим следи и став да нису против неравноправне дистрибуције добара и то прихватају као последицу слободне конкуренције. Овом схватању је својствено и то да не пропагира револуцију ради укидање државе.
Постоји неколико традиција индивидуалистичког анархизма. Ранији теоретичатри су били мотивисани прогресивним рационализмом (у случају Wиллиам Годwин-а) и рационалним егоизмом Маx Стирнер-а. Овакви облици анархизма су се највише појављивали у САД и представници су били Хенрy Давид Тхореау, Јосиах Wаррен, Бењамин Туцкер, Лyсандер Споонер, Езра Хеywоод, Степхен Пеарл Андреwс, анд Мурраy Ротхбард. Савремени представници су Кевин Царсон, Јое Пеацотт, Wендy МцЕлроy, Давид D. Фриедман, анд Роберт Паул Wолфф. Неки, као што је Цхристопхер Моррис, сматрају да је индивидуалистички анархизам који подржава тржишно друштво, као код Фриедман-а и Ротхбард-а, привукао више људи у САД док либертерски социјализам (неки га називају анархистички комунизам) има већу базу у Европи.
[уреди] Критике
Мурраy Боокцхин је критиковао индивидуалистички анахизам због његовог супротстављања демократији и падање у "лифестyлисм" на рачун класне борбе. Он је сматрао да поборници ове идеје подржавају само негативну слободу и одбијају идеју позитивне слободе. Анархо-комуниста Алберт Мелтзер сматра да се они радикално разликују од револуционарног анархизма и да олако одговарају "на крају крајева, то је анархизам". Тврдио је да Туцкер-ово прихватање коришћења приватне полиције (и за сламање насилних штрајкова да би се заштитила слобода послодавца) је контрадикторна дефиницији анархизма без власти. Са таквим разлозима се Мелтзер супротстављао анархо-капитализму, тврдећи да пошто подржавају приватну армију у ствари подржавају "ограничену државу". Тврдио је да је анархизам могуће замислити једино као слободан и комунистички.
Гаретх Гриффитх и Георге Бернард Схаw су прво симпатисали индивидуалистички анархизам али су касније закључили да је то у ствари негација социјализма, и у ствари недруштвеност која се спроводи логичним закључцима које може донети било какав лудак у свом животу. Схаw тврди да чак и да се добра првобитно деле равноправно људима, идеја коју пропагира Туцкер (дозвола приватне производње и акумулације) би довела до неравноправног богатства људи у друштву.
Царлотта Андерсон је индивидуалисткиња која не види ништа лоше у томе да слободна конкуренција резултира у неравноправну дистрибуцију добара. Туцкер је такође рекао "ако ја пролазим својим животом као слободан и богат, не треба да плачем зато што је мој комшија, исто тако слободан, богатији. Слобода ће неминовно све направити богатим али их неће учинити равноправно богатима."
