анархо-комунизам
Из Anarhopedija / Анархопедија
Анархо-комунизам је једна варијанта анархизма која је настала након расцјепа анархистицког покрета на конгресу јура-федерације у цхауx-де-фондсу 1880. дакле оно се насупротколективистицком анархизму (Бакуњин) ова идеа повезује основну идеју анархизма-слободу,и комунизма-једнакост! са анархистима се слазе у погледима на револуцију,на непосредно докидање дрзаве и класа и организирање самоуправљања. разлике су највеце у пизањима разподјеле.док су бокуњисти сматрали да производима рада располазу поједини радни колективи те их слободно расподјељују по уцинку,анархкомунисти су сматрали да таква расподјела опет води до стварања ауторитета који це се наметбути радном колективу. сматрају да се расподјела треба врсити само према потребама! закљуцак да анархокомунизам узима најбоље од комунизма и анархизма и да ради једну скоро саврсену идеју!
Садржај |
[уреди] Детаљније
Анархо-комунизам или либертерски комунизам је идеја која спада у либертерски социјализам. Ова два термина која означавају исту идеју не треба мешати са трећим термином. Дакле, анархо-комунизам је посебан део либертерског социјализма.
Анархо-комунизам укида новац и уводи економију поклона ("гифт ецономy") ради унапређења размене добара. У овој идеји, профит не постоји више и добра се деле као поклон између заједница и унутар заједница а заузврат се очекује да ће други такође дати потребна добра (у индустријском смислу, то би се дешавало између радничких синдиката као и између индивидуа). Ако неки синдикат не дели своја добра са другима, неће добити од других оно што њима треба, тако да је њихов најбољи интерес да деле. Ова идеја пропагира такође укидање најамничког рада односно надничарског ропства, и пропагира радничко самоуправљање ради побољшања радних услова, повећања ефикасности и да би се радило са вољом и уживањем а не против воље.
[уреди] Развој идеје
Први знаци ове идеје се могу приметити током Енглеског грађанског рата и Француске револуције 17 века. Геррард Wинстанлеy, који је учествовао у радикалном покрету у Енглеској који се називао Тхе Диггерс, је написао у свом памфлету "Нови закон правичности" (Тхе Неw Лаw оф Ригхтеоуснесс), још 1649. године, да не треба да постоји продаја и куповина, ни сајмови ни тржиште, већ цела планета треба да буде заједнички трезор за сваку особу и да не треба да постоји господар над другима већ свако треба да буде господар за себе самога. Током Француске револуције, Сyлваин Марéцхал је захтевао у свом "Манифесту равноправних" (1796) заједничко уживање у воћу планете и залагао се за нестајање револтирајуће разлике између богатих и сиромашних, великих и малих, господара и слуга, газди и потчињених.
Један од раних анархо-комуниста је био Јосепх Дéјацqуе, прва особа која је себе описала као "либертер". За разлику од Прудона (Проудхон), пропагирао је да "то није продукт њеног или његовог рада на који радник и радница имају право, већ имају право на задовољење њених и његових потреба, ма какве природе биле те потребе."
Колективистички анархисти су се залагали за награђивање радничке класе али су задржали могућност постреволуционарног преласка на комунистички систем дистрибуције у складу са потребама. Ипак су анархо-комунисти отишли корак даље од колективиста јер су проширили концепт колективног власништва на производе радника. Обе групе су против капитализма, али анархо-комунисти су се раздвојили од колективиста (који су сматрали да индивидуе имају право на производ свог рада и да буду награђени за свој рад), тиме што су сматрали да индивидуе треба да имају слободан приступ добрима у складу са својим потребама без обзира колико су свог рада уложили у заједници. Као што је Бакуњин рекао а Јамес Гуиллауме написао у свом есеју, Идеје социјалне организације (Идеас он Социал Организатион, 1876): "Када... производња надмашује потражњу, конзумирање... свако ће написати шта му треба из богате друштвене резерве робе, без страха од недостатка; а морални осећај који ће бити развијенији међу слободним и равноправним радницима ће спречити или значајно смањити злоупотребу и пустош".
[уреди] Прва интернационала
Анархо-комунизам као кохерентна, модерна економско-политичка филозофија је први пут формулисана на састанку италијанске секције Прве интернационале, од стране људи као што су Царло Цафиеро, Еррицо Малатеста, Андреа Цоста... 1876. године, у шумама Флоренце се одржала конференција Италијанске федерације интернационале на којима су проглашени принципи ове идеје а што је касније објављено од стране Малатесте и Кафиера у швајцарским новинама федерације Јура:
- "Италијанска федерација сматра да је колективно власништво производа радничке класе неопходност у колективистичком програму, помоћ свих за задовољавање потреба сваке особе је једино правило производње и употребе а које је у складу са принципима солидарности. Федерални конгрес у Флоренци је демонстрирао мишљење Италијанске интернационале у овој тачки..."
Кафеиро објашњава у "Анархија и комунизам" (1880) да ће приватна својина у продуктима радника водити до неравноправне акумулације капитала и сходно томе нежељеној класној разлици: "Ако желимо бранити индивидуално искоришћавање производа радника у личне сврхе, онда бисмо морали да бранимо и новац, што би довело до веће-мање акумулације добара на основу веће или мање заслужности и не би се задовољиле потребе свих индивидуа".
[уреди] Петар Кропоткин
Петар Кропоткин, који је често виђен као најважнији теоретичар анархистичког комунизма, је описао његове економске идеје у делима Освајање хлеба (Тхе Цонqуест оф Бреад) и Поља, фабрике и радионице (Фиелдс, Фацториес анд Wорксхопс). Он је осећао да је сарадња много боља за друштво од конкуренције то јест такмичења и то је пробао да докаже у својој књизи Међусобна помоћ: Фактор еволуције (Мутуал Аид: А Фацтор оф Еволутион). Дакле сматрао је да је међусобна помоћ препознатљива и у природи. Заговарао је укидање приватне својине путем "експорпријације целог друштвеног добра" од стране свих људи, а за економију је говорио да треба бити координисана кроз хоризонталну мрежу слободних удружења где се добра дистрибуирају у складу са физичким потребама индивидуа, а не на основу уложеног рада индивидуе. Такође је тврдио да ове потребе, када друштво напредује, више не би биле физичке потребе већ након задовољења материјалних жеља, друге потребе уметничког карактера, би изашле на видело. Циљеви живота варирају од индивидуе до индивидуе, и што је друштво више цивилизовано више ће бити развијена и индивидуа, а самим тим ће и жеље бити све веће и различитије.
Он је пропагирао да у анархо-комунизму: "...куће, поља, фабрике више неће бити приватна својина већ ће припадати комуни или народу, заједници на локалном или већем нивоу, а новац, наднице и трговина би били укинути."
Индивидуе и групе би користиле и контролисале све ресурсе који су им потребни јер је циљ анархо-комунизма да постави "производ направљен од стране свих, да буде доступан свачијој слободи конзумирања у складу са потребама код куће." Подржавао је конфискацију својине ради осигурања да свако има приступ ономе што му је потребно без да буде присиљен да продаје своју радну снагу не би ли то добио.
"Не желимо да пљачкамо никог, већ желимо да дамо радницима све оне ствари које их терају у положај да моле експлоататора и учинићемо све што можемо да ником ништа не недостаје, да ниједан човек не би био приморан да продаје своју мануелну снагу не би ли обезбедио преживљавање за себе и своју децу. То је оно о чему говоримо када причамо о конфискацији...(Петер Кропоткин, Тхе Цонqуест оф Бреад)"
[уреди] Теорија
Анархо-комунизам пропагира равноправност и укидање хијерархије у друштву као и укидање класних разлика које потичу од неравноправне расподеле добара, залаже се за укидање капитализма и новца и за колективну производњу и расподелу добара у смислу добровољних удруживања.
У анахо-комунизму, држава и власништво не би више постојали. Свака индивидуал I група би били слободни да придонесу производњи и да задовоље своје потребе засноване на сопственом избору. Систем производње I расподеле би био управљан од стране оних који у томе учествују.
Укидање најамничког, надничарског рада је централна ствар анархистичког комунизма. Са расподелом добара заснованом на потребама о којима индивидуе саме одлучују, људи би били слободни од ангажмана у било каквим активностима за које немају воље ни жеље ни талента. Анархо-комунисти тврде да нема важећег начина одређивања мера вредности било чијег економског учешћа јер су сва добра заједнички производ садашњих и прошлих генерација. На пример, не може се утврдити мера вредности дневне производње фабричког радника без узимања у рачун и транспорта, хране, воде, одмора, ефикансости машина, емоционалног стања, итд. Све то утиче на њихову производњу. Да би се заиста одредила економска вредност нечега, морали би се узети у обзир многи производни и спољашњи фактори. Посебно, садашњи и бивши радници и раднице који су придоносили и придоносе остварењу могућности будућих радника.
Анархистички комунисти тврде да сваки економски систем заснован на надничарском раду и приватној својини, захтева присилни државни апаратус који заводи својинска права и обезбеђује функционисање неравноправних економских односа а који потичу из постојања разлика у надницама и количини имовине. Тржиште и новчани систем раздељују раднике у класе и одређују нумеричку вредност индивидуалног рада и покушава да регулише производњу, конзумирање и расподелу. Новац ограничава могућност индивидуе да користи производе свог рада ограничавањем примања са ценама и надницама. Производња, конзумирање и расподела би требали да буду самоодређени од стране сваке индивидуе без произвољних вредности наметнутих радницима од тране других. На место тржишта треба увести економију поклона где се добра производе од стране радничке класе и расподељује у магацинима заједнице где свако (укључујући раднике који су то произвели) може да користи шта му је потребно или шта жели и то му је надокнада за разне доприносе заједници. Економија поклона не подразумева хитно враћање нечег заузврат већ компензација за добијено може да буде било шта што особа процени за равноправну вредност.
Постоје додирне тачке између анархистичког комунизма и анархистичког колективизма, али има битних разлика. Колективисти верују у колективно власништво али комунистички анахизам негира концепт власништва да би неко могао нешто да користи. Ствари су виђене или као приватна својина коју користи индивидуа или као друштвена својина која се користи за производњу за друштво. Анархо-комунисти верују да смисао производње не би требао бити у поседу било које особе или ентитета, остављајући тај простор слободан да га индивидуе користе у складу са жељама и потребама које су сами одредили. Земља која се користи од стране индивидуе за себе и своју породицу, или средства за производњу за индивидуу, би се посматрала као приватна својина а не као друштвена. У складу са тим, анархо-комунизам је компромис између колективног и индивидуалног власништва у којем би особа поседовала оно што је произвела осим онога што је коришћено ради производње за друштво и самим тим би било у поседу друштва. Индивидуа би била тотално слободна да ствара опет и задржи производ све док се не користи у смислу производње за заједницу или шире друштво.
Анархо-комунисти одбијају у мутуалистичку економију јер верују да тржишна конкуренција, чак и на не-капиталистичком тржишту, непобитно ствара неравноправност у добрима и земљи а што на крају доводи до неравноправности у моћи а на крају и стварања државе и капитализма јер би временом неки радници имали већи капитал и одбрамбене снаге него други. Одбијају и колективистичку економију јер наплата доводи до стварања валуте, новца, што значи да је то опет нумеричко одређивање вредности рада. Такође анархо-комунисти пропагирају заједничко власништво а не само власништво колектива, група, јер сматрају да би индивидуе које нису део колективне групе или синдиката у радничким саветима биле одстрањене од приступа добрима.
[уреди] Филозофски аргументи
Анархо-комунисти одбацују оптужбе да је надничарење неопходно јер су људи по природи лењи и себични. Они наглашавају да и они сулудо богати понекад раде нешто упркос томе што су толико богати да су све своје потребе задовољили (путем узимања од рада других). Сматрају да су људска култура и понашање одређени социјализацијом, одрастањем у неком друштву, а не природом. Многи, као кропоткин, тврде да људске еволуционе тенденције показују да је боље за људе да сарађују једни са другима зарад општег добра и опстанка уместо да људи опстају као усамљена конкуренција.
Анархистички комунисти подржавају комунизам као средство за обезбеђење њавеће могуће слободе и благостања за сваку особу, а не само за богате и моћне. У складу са тим, анархо-комунизам је филозофија равноправности. Сматрају да нико нема право да буде господар другим људима, нити да командује, јер је то све концепт капитализма и државе.
Многи анархо-комунисти одбијају индивидуализам као илузорне концепције. Сматрају да у анархо-комунизму нема индивидуе која се жртвује за више добро нити нека заједница или друштво владају над индивидуом већ се ради о томе да је друштво сачињено од слободних индивидуа и друштво није нека целина раздвојена од индивидуе и наравно да се слажу сви да је колективна контрола над индивидуом тиранија и то нема везе са анархизмом.
[уреди] Анархо-комунистичке заједнице
У модерној историји примери анархо-комунистичких заједница су религијске заједнице енглеског покрета назван Диггерс, а у 20 веку и велике заједнице и федерације заједница у анархистичкој Каталонији (Шпанија) као и Слободна територија револуционарне Украјине. Слободне територије Мађарске, током револуције 1956 се такође могу означити као успех анархо-комунизма.
У обе Кореје, кореански анархистички покрет, предвођен Ким Јwа Јин, је успео привремено да оствари анархо-комунизам. Успех је био кратак, и није потрајао као у Шпанији. Неки тврде да данас заједнице у Аргентини и запатистичке заједнице у Мексику имају природу анархо-комунизма. Други пак сматрају да се ради о колективизму и синдикализму.
Неки делови заједнице слободног софтвера (фрее софтwаре цоммунитy), ГНУ покрет и делови копилефта, се сматрају економијом поклона (гифт-ецономy) а то је преферирани економски систем анархо-комуниста. Програмери омогућавају другима приступ њиховом изворном коду (соурце цоде), дозвољавајући свакоме да копира и мења и побољшава код. Индивидуе међу програмерима добијају престиж и поштовање, а заједница као целина профитира јер се ствара бољи софтвер. У том смислу и Индyмедиа такође функционише по принципима анархо-комунизма.
