запатисти
Из Anarhopedija / Анархопедија
Тих мрачних, хладних, раних часова 1994. године Маја Индијанци, сељаци-војници, заузели су неколико градова у побуни против угњетавања које су трпели од када је Кортез ушао у јужни Мексико. Њихове примедбе су биле да им није дата никаква аутономија за очување њихове културе; никаква политичка или законска права да се боре против конфискације њихове земље и слободе; нити поштена подела владиних служби за образовање и обезбеђивање медицинске заштите. Тврдили су да је њихова могућност да помоћу пољопривреде обезбеде храну и склониште за своје породице, као што су то радили вековима, спречена под домаћим патронатом и каснијим међународним споразумима. Тврдили су да су школе, које ретко раде, биле заинтересованије за убеђивање њихове деце да напусте своју културу, него за њихово подучавање.
Њихово незадовољство наставља да добија спољњу потврду. Несумњиво је да је осамдесет процената Маја Индијанаца у Чиапасу неухрањено а њихов просечни животни век испод педесет година старости. Светска банка је недавно прогласила образовање деце Чијапаса као неприхватљиво. Та деца умиру од излечивих болести а тамо постоји само неколицина медицинских установа. Земља је конфискована, без правног уточишта за пољопривреднике, као последица политичког привилеговања корпоративних ранчера и нафтних истраживача. Иронично је што ово стање постоји у једној од држава на западној хемисфери најбогатијој природним богатствима.
Иако је зачетак Запатистичког покрета дошао у жижу јавности за време крвопролића у јануару 1994. године, почетак се заправо одигравао десет година раније. Најбоље чувана тајна у Мексику је била деценија припрема пре него је први метак испаљен. Током овог периода Маја Индијанци су одлучили да се назову Запатистима према Емилиану Запати, народном револуционару из раних 1900-их, познатог по својој изјави: Боље је умрети на ногама него живети на коленима. Женска права су унутар револуције унапређена револуцијом. У прошлости жена је могла да буде јефтино купљена зарад брака. Мало су се питале о свом животу. У време борбе судбина жена се изненада променила, што доказује и читава половина централног већа (управног тела неколико племена Маја) коју сачињавају жене.
Борба 1994. године је почела мање од два сата пошто је постигнут НАФТА споразум (споразум о слободној трговини између Канаде, САД, и Мексика, прим. прев.). Запатисти су сматрали, што се касније показало тачним, да ће НАФТА закуцати ексере у ковчег вековне економије и културе изворних становника, који су преживели обрађујући земљу. Они су се највише ослањали на производњу кукуруза. Ускоро је генетски модификован кукуруз, финансиран од стране Сједињених Држава и других земаља, а избачен на тржиште од стране глобалних корпорација, уништио мексичку економију. Његова цена и дистрибутивна инфраструктура избацили су мајанске пољопривреднике са њиховог ограниченог тржишта.
На почетку борбе неколико градова је било заузето. Највећи и најзначајнији је био Сан Кристобал де лас Казас, шеснаестовековни колонијални град смештен у веома лепој трансвулканској области планина Сиера Мадре. Оскудно наоружани сељаци су извели напад савременим тројанским коњем. Преко три хиљаде и педесет Запатиста се придружило мексичкој армији шест месеци пре напада. Неки Запатисти су се такође придружили тајној полицији у Сан Кристобалу. Ови побуњеници су добровољно остајали на дужности током празника, па је војни заповедник имао хеликоптере, аутоматско наоружање, и слично, али мање борбених трупа него што је мислио. Касније је постало очигледно да су неки побуњеници били обучавани и наоружавани од стране исте војске која је требало да угуши побуну.
Мексичка војска се ускоро прегруписала и преузела Сан Кристобал али не пре него што су Запатисти факсом издали саопштења за новинаре широм света. Као помоћу магичног штапа, репортери су се појавили у колонијалној општини. Маркос, гласноговорник побуњеника, наградио је репортере интелектуалним, чак страственим, поетским говорима. Маркос, бивши професор из Мексико Ситија, био је један од неколико вођа покрета који није Маја Индијанац. Преселио се у Чиапас деценију раније, посвећен промени тешког положаја урођеника. Постао је препознатљив по својој скијашкој масци, војној капи са звездицама, реденицима, и аутоматским наоружањем заглављеним за појас. Често носи лулу која вири кроз маску а дим се на мистичан начин вијори око његове главе. Приче о Мајама су обишле свет. Мексичка влада, поготово због балансирајућег дејства НАФТА-е у Сједињеним Државама, била је суочена са више дипломатских и медијских проблема него са војним. На крају је постигнуто примирје и влада је, повећавајући извесни степен аутономије и грађанских права урођеника, потписала Сан Андрески споразум. ПРИ (Институционална револуционарна партија), која влада Мексиком преко седамдесет година, никада није поштовала значење или дух споразума. Натегнуто примирје, прекидано насиљем над Запатистима од стране паравојних група, постоји још отада.
До данас мексичка влада мора да се носи са плановима урођеника у планинама и Ланкандонској кишној шуми, стварајући Вијетнам унутар земље и дајући ново значење речима Џенис Џоплин: Слобода је само реч за стање када нема шта да се изгуби.
Када је 2000. године председник Фокс прекинуо политички притисак који је вршила ПРИ партија и предложио мир, Запатисти су почели да се надају да ће њихови захтеви за уставним правима бити поштовани. На основу изјава председника Фокса команданти су се упутили у Мексико Сити. Вишенедељна поворка узбуркала је срца и мисли Мексиканаца. Плакате и говори су укључивали све људе који су били потлачени и нису били ограничени само на урођенике. Када су команданти стигли на трг у Мексико Ситију, Маркос је одржао узбудљив говор. Огромно историјско поприште је било испуњено људима свих начина живота.
Фокс је заказао састанак Конгреса како би чуо представника Запатиста. Маркос није био тај представник, већ је уместо њега говорила једна Маја Индијанка. Тужно, било је приметно да је веома мало посланика присуствовало – укључујући и чланове саме Фоксове партије. Последица је била усвајање разблаженог уставног амандмана, који није одражавао Сан Андрески споразум. Покушаји Маја људи да утичу на промену унутар система је након тога било насилно блокирано, резултирајући ограничењем трошкова за аутономне, самоуправне енклаве широм јужног Мексика.
Почетком 28. децембра прошле године, провео сам недељу дана у запатистичкој брдовитој регији, познатој по имену Каракол Дос, са организацијом Школе за Чиапас - Делегација за мир, прослављајући завршетак годишњег фестивала, као и десетогодишњицу њихове оружане револуције. Летео сам до Мексико Ситија, затим до Тукстла Гутиереза, и на крају копном до живописног села у Сан Кристобалу. Мој познавање шпанског језика је недовољно, али уз љубазну и стрпљиву помоћ мог возача и пролазника, успео сам да надјем коначиште које користе Запатисти. Одмах поред се налазила запатистичка канцеларија украшена именом покрета и импресивном црвеном звездом. Био сам дочекан љубазно и нашао помоћ за мој слаби шпански. Понео сам свој ранац до мале собице са креветом на спрату. Зидови су били огољени и само је једна сијалица висила са таванице. Врата су се отварала уређајем прикаченим на канап. Није било браве. Наивно сам помислио да је ово тежи део мог путовања. Следећег дана је стигао остатак делегације, четрдесет седморо људи све укупно. До њиховог доласка провео сам време лутајући око трга једног од најзаноснијих градова.
Остатак делегације је био прича за себе. Скоро сви су били двадесетогодишњаци. Многи су још увек били студенти на вишим школама и факултетима. Били су лепа, интелигентна, радосна гомила. Они који су имали посао са пуним радним временом били су са непрофитним организацијама, организацијама за развој заједнице, итд. Проводили су време идући од једног добровољног хуманитарног пројекта до другог. Били су из Сједињених Држава, Канаде, Аустралије, Европе, Јужне и Централне Америке. Две младе љупке жене су снимале документарац као пројекат за њихове колеџе у Шведској. Један младић из Централне Америке је независно снимао свој други документарац о Запатистима. Није хтео да прими никакав новац за свој пројекат, већ само да исприча причу вредну причања. Један делегат је управо стигао са добровољног рада на пољопривредном пројекту у Гватемали. Сви су долазили однекуд или ишли негде што је било импресивно за мене јер је личило на повратак у 1960-е. Свако је покушавао да уради нешто добро за било који вредан циљ који су могли да нађу. Плашим се да сам завршио са својим вицевима о генерацији X. Прихватили су овог педесетседмогодишњег старог човека у своју групу и било је забавно.
У ноћи пред одлазак из Каракол Доса, имали смо скроман оброк у дворишту коначишта и слушали смо Амадо Авенданоа. Он је адвокат, новинар, и, његовим речима, случајно и политичар. Његове новине су објављивале бројне чланке и писма Маја Индијанаца током неколико година. Временом је заслужио њихово поверење. Када су оружани конфликти почели, ишао је као новинар да види шта се дешава. Срео је Маркоса, који му је рекао за њихов план. Није могао да верује да су Запатисти намеравали да нападну снажно брањено војно постројење и није отишао са њима. Могао је да види хеликоптере како пуцају на побуњенике и одсјај експлозија. Тек касније је сазнао да је стратегија тројанског коња заслужна за победу побуњеника. Тек из ове приче сам први пут сазнао за ову тактику.
Према Авендану, претрпео је покушај атентата помоћу саобраћајног удеса док је био на путу за Тукстлу због кампање за изборе од којих су се урођеници надали да добију гувернера који би основао привремену владу да надгледа слободне локалне изборе. Изборна победа је нечасно додељена кандидату ПРИ партије од стране државне владе која мора да одобри резултате. Авендано каже да му је предложено да буде гувернер урођеницима у аутономној регији, што је он и радио, али се структура полако урушила, остављајући га незаштићеног пред владином осветом.
Пут до Каракол Доса нас је кривудавим путевима водио кроз предивне планинске пределе. Превезени смо са два аутобуса који су превозили у забаченим крајевима. Високе ограде су окруживале логор који се граничио са путем. Нисам видео наоружане чуваре. Правила области су забрањивала дрогу, алкохол, и оружје. Ово правило је заслужно што сам провео моје прво новогодишње вече са петнаест хиљада трезних људи који су играли до зоре. Био сам импресиониран сликама по зидовима зграда. Изгледа ми да је храбра, пуна боја, емоционална уметност, много пута проистекла из емоција људи који су претрпели неправду.
Наша делегација је пронашла две собе у које смо одложили наше вреће за спавање. Док сам лежао на бетонском поду моје собе са преко двадесет цимера, по први пут сам ценио релативан луксуз коначишта у Сан Кристобалу. Заједница није било село већ установа коју су користили људи са планине. Обишли смо продавницу, канцеларије и радње за колективе, клинику, кухињу и друге установе. На крају пута се налазила школа и велики терен за кошарку. На нашем састанку са вођама Запатиста, оних који воде школу и клинику, открили смо да нико није примао плату за ове херојске напоре, већ је уместо тога имао друге послове или ткао уметнине и продавао их како би преживео. Купио сам такве примерке од сваког наставника (који воле да их зову промотерима јер су сматрали да још увек немају писмене потврде да би били називани наставницима. Исто то важи за оне који воде клинику, која је била бесплатно отворена двадесет четири сата).
Касније сам имао прилику да обиђем клинику. Неколико микроклиника сада такође функционише у Чијапасу. Медицинско особље је ужасно оскудно снабдевено. Клиника је бесплатна и једина установа у области. Пацијенти су лечени традиционалном Маја и модерном медицином. Они који воде клинику немају посебне сертификате и имају само знање које су прикупили неформално. Клиника сама има собе за преглед, просторију за хитне случајеве, оптичко одељење, и мали спрат са болесничким креветима.
Прочитао сам да је мексичка влада саградила терене за кошарку широм Чиапаса у напору да побољша животе људи. Питао сам се како то може да помогне људима којима је потребна најосновнија помоћ и који су, према кошаркашким стандардима, ниски. Првог дана мог доласка гледао сам неке младе девојке како играју на прописно регулисаном терену. Биле су високе колико пуки делић висине коша и носиле су школску униформу. На моју зачуђеност постигле су више кошева него што бих ја и неуморно су трчале напред и назад по терену. Касније сам гледао неке младиће како одлично играју кошарку а ни они се нису замарали. Током фестивала наша делегација је позвана да учествује на турниру. Неколико наших чланова су били добри спортисти и веома високи, (ја сам одлучио да не будем у тиму), али срећом састајали смо се са промотерима у школи тако да смо, према мени, избегли да доживимо велики пораз. Игра ових младића није био одраз мудрости владе, чији је председник љубитељ кошарке, већ доказ еластичности Маја.
Каракол Дос се налази на простору обележеном као зона рата ниског интезитета. Огромна већина мексичке војске је стационирана у јужном Мексику. Људи са којима сам разговарао су ми причали о застрашивању помоћу хеликоптера у ниском лету и трупа које бучно пролазе у камионима. Паравојне групе су нападале запатистичке групе. Речено ми је да би присуство наше делегације обезбедило неку заштиту од напада. Примио сам ову информацију са помешаним осећањима.
Прве ноћи нам је журно сазван састанак дао прву шансу да се сусретнемо са запатистичким одбором за дочек. Три човека са скијашким маскама су нас поздравила у малим зградама са прљавим подовима. Говорили су уопштено о свом покрету. Рекли су да се боре за слободу и достојанство. Говорили су о аутономији. На овом састанку сам прво примио информацију о њиховим напорима да воде школу и клинику. Човек је објаснио да жена има иста права и одговорности као мушкарац. Пустили су нас да поставимо питање и питања су почела да пљуште. Да ли сте ви терориста? Не. Имамо праведан циљ који нас разликује од терориста. Хтео сам да му помогнем око његовог одговора. Терористи такође мисле да имају праведан циљ. Проблем је што они прихватају неправедне методе. Ја знам да не постоји разлог да се сматра да су Запатисти икада подигли аутобуску станицу у ваздух или урадили нешто друго зарад искључиве сврхе терора и пожелео сам да је он направио такву дистинкцију. На крају разговора човек се извинио што није био елоквентнији и признао је да је слабо обучаван у томе, али сам ја сматрао да су њихове једноставне и директне речи биле ефектније.
Један пример о суздржавању од насиља практикованом од стране вођа овог покрета још у почетку побуне је понашање према генералу Домингезу. Домингез је био гувернер Чиапаса у време побуне. Ако иједна особа персонификује зло против којег се урођеници боре, онда је то он. Домингез је ухваћен и касније му је суђено за злочине над људима. Суд га је прогласио кривим али, уместо да га казне за зликовачка дела, пуштен је на слободу. Ово је само истакло гнусна дела структуре државне власти, али побуњеници нису окрвавили своје руке.
